Zsoltárok 74
1 Aszáf tanítása. Miért vetettél el, oh Isten, teljesen? Miért füstölög haragod a te legelődnek juhai ellen?
Зашто се, Боже, срдиш на нас дуго; дими се гнев Твој на овце паше Твоје?
2 Emlékezzél meg a te gyülekezetedről, a melyet régen szerzettél és a melyet megváltottál: a te örökségednek részéről, a Sion hegyéről, a melyen lakozol!
Опомени се сабора свог, који си стекао од старине, искупио себи у наследну државу, горе Сиона, на којој си се населио.
3 Lépj fel a teljes pusztaságba; mindent tönkre tett az ellenség a szent helyen!
Подигни стопе своје на старе развалине: све је разрушио непријатељ у светињи.
4 Támadóid a te gyülekezeted hajlékában ordítanak: jeleiket tűzték fel jelekké.
Ричу непријатељи Твоји на месту сабора Твојих, своје обичаје постављају место наших обичаја.
5 Úgy tünnek fel, mint mikor valaki fejszéjét emelgeti az erdőnek sűrű fáira.
Видиш, они су као онај који подиже секиру на сплетене гране у дрвета.
6 Faragványait már mind összetördelték: fejszékkel és pőrölyökkel.
Све у њему што је резано разбише секирама и брадвама.
7 Szent helyedet lángba borították; neved hajlékát földig megfertőztették.
Огњем сажегоше светињу Твоју; на земљу обаливши оскврнише стан имена Твог.
8 Ezt mondották szívökben: Dúljuk fel őket mindenestől! Felgyújtották Istennek minden hajlékát az országban.
Рекоше у срцу свом: Потримо их сасвим. Попалише сва места сабора Божијих на земљи.
9 Jeleinket nem látjuk, próféta nincs többé, és nincs közöttünk, a ki tudná: meddig tart ez?
Обичаја својих не видимо, нема више пророка, и нема у нас ко би знао докле ће то трајати.
10 Meddig szidalmaz, oh Isten, a sanyargató? Örökké gyalázza-é az ellenség a te nevedet?
Докле ће се, Боже, ругати насилник? Хоће ли довека противник пркосити имену Твом?
11 Miért húzod vissza kezedet, jobbodat? Vond ki kebeledből: végezz!
Зашто устављаш руку своју и десницу своју? Пружи из недара својих, и истреби их.
12 Pedig Isten az én királyom eleitől fogva, a ki szabadításokat mível e föld közepette.
Боже, царе мој, који од старине твориш спасење посред земље!
13 Te hasítottad ketté a tengert erőddel; te törted össze a czethalak fejeit a vizekben.
Ти си силом својом раскинуо море, и сатро главе воденим наказама.
14 Te rontottad meg a leviathánnak fejét, s adtad azt eledelül a pusztai népnek.
Ти си размрскао главу крокодилу, дао га онима који живе у пустињи да га једу.
15 Te fakasztottad fel a forrást és patakot, te száraztottad meg az örök folyókat.
Ти си отворио изворе и потоке, Ти си исушио реке које не пресишу.
16 Tiéd a nappal, az éjszaka is tiéd; te formáltad a világosságot és a napot.
Твој је дан и Твоја је ноћ, Ти си поставио звезде и сунце.
17 Te szabtad meg a földnek minden határát: a nyarat és a telet te formáltad.
Ти си утврдио све крајеве земаљске, лето и зиму Ти си уредио.
18 Emlékezzél meg erről: ellenség szidalmazta az Urat, s bolond nép káromolta a te nevedet.
Опомени се тога, непријатељ се руга Господу, и народ безумни не мари за име Твоје.
19 Ne adjad a fenevadnak a te gerliczédnek lelkét; szegényeidnek gyülekezetéről ne feledkezzél meg végképen!
Не дај зверима душу грлице своје, немој заборавити стадо страдалаца својих засвагда.
20 Tekints a szövetségre; mert telve vannak e földnek rejtekhelyei zsaroló tanyákkal.
Погледај на завет; јер су све пећине земаљске пуне станова безакоња.
21 A megrontott ne térjen szégyenvallással vissza; a nyomorult és szűkölködő dicsérje a te nevedet.
Невољник нек се не врати срамотан, ништи и убоги нека хвале име Твоје.
22 Kelj fel, oh Isten, és védd a te ügyedet; emlékezzél meg a te gyaláztatásodról, a melylyel naponként illet téged a bolond!
Устани, Боже, брани ствар своју, опомени се како Ти се безумник руга сваки дан!
23 Ne felejtkezzél el ellenségeidnek szaváról, és az ellened támadók háborgatásáról, a mely szüntelen nevekedik!
Не заборави обести непријатеља својих, вике, коју једнако дижу противници Твоји!
