Zsoltárok 73
1 Aszáf zsoltára. Bizony jó Izráelhez az Isten, azokhoz, a kik tiszta szívűek.
Та добар је Бог Израиљу, онима који су чиста срца.
2 De én?! Már-már meghanyatlottak lábaim; és kis híjja, hogy lépteim el nem iszamodtak.
А ноге моје умало не зађоше, умало не попузнуше стопала моја,
3 Mert irígykedtem a kevélyekre, látván a gonoszok jó szerencséjét.
Јер се расрдих на безумнике видећи како безбожници добро живе.
4 Mert halálukig nincsenek kínjaik, és az ő erejök állandó.
Јер не знају за невољу до саме смрти, и тело је њихово претило.
5 A halandók nyomorúságában nincs részök, és az emberekkel nem ostoroztatnak.
На пословима човечијим нема их, и не муче се с другим људима.
6 Ezért nyakuknak ékessége kevélység, ruha gyanánt erőszak borítja őket.
Тога ради опточени су охолоћу као огрлицом, и обучени у обест као у стајаће рухо.
7 A kövérség miatt kinn ülnek az ő szemeik, elméjök gondolatjai csaponganak.
Од дебљине избуљено им је око, срце пуно клапе.
8 Gúnyolódnak és gonoszságot szólnak; elnyomásról beszélnek fennhéjázással.
Подсмевају се, пакосно говоре о насиљу, охоло говоре.
9 Az égre tátogatják szájokat, és nyelvök eljárja a földet.
Уста своја дижу у небо, и земљу пролази језик њихов.
10 Azért fordul az ő népe ide, hogy tele pohár vizet szürcsölnek;
И зато се онамо навраћају неки из народа његовог, и пију воду из пуног извора.
11 És mondják: Mint tudhatná ezt az Isten, s van-é a Magasságosban értelem?
И говоре: Како ће разабрати Бог? Зар Вишњи зна?
12 Ímé, ezek gonoszok, és örök biztonságban vagyont gyűjtenek!
Па ето, ови безбожници срећни на свету умножавају богатство.
13 Bizony hiába tartottam én tisztán szívemet, és mostam ártatlanságban kezeimet;
Зар, дакле, узалуд чистим срце своје, и умивам безазленошћу руке своје,
14 Mert nyomorgattatom minden napon, és ostoroztatom minden reggel!
Допадам рана сваки дан, и муке свако јутро?
15 Ha azt mondom: Ilyen módon szólok: Ímé, a te fiaid nemzedékét árulom el.
Кад бих казао: Говорићу као и они, изневерио бих род синова Твојих.
16 Gondolkodom, hogy ezt megérthessem; de nehéz dolog ez szemeimben.
И тако стадох размишљати да бих ово разумео; али то беше тешко у очима мојим.
17 Mígnem bemenék az Isten szent helyébe: megértém azoknak sorsát.
Док најпосле не уђох у светињу Божију, и дознах крај њихов.
18 Bizony síkos földön helyezted el őket; pusztaságokra vetetted ki őket.
Та на клизавом месту поставио си их, и бацаш их у пропаст!
19 Mind elpusztulnak egy szempillantásban! Elvesznek, elenyésznek a rettegéstől.
Како зачас пропадају, гину, нестаје их од ненадне страхоте!
20 Mint álmot, ha felserkenünk: te Uram, ha felserkensz, úgy veted meg képöket.
Као сан, кад се човек пробуди, тако пробудивши их, Господе, у ништа обраћаш утвару њихову.
21 Hogyha keseregne szívem, és háborognának veséim:
Кад кипљаше срце моје и растрзах се у себи,
22 Akkor balgatag és tudatlan volnék én, oktalan állat volnék te irántad.
Тада бејах незналица и не разумевах; као живинче бијах пред Тобом.
23 De én mindenkor veled vagyok, te fogod az én jobb kezemet.
Али сам свагда код Тебе, Ти ме држиш за десну руку.
24 Tanácsoddal igazgatsz engem, és azután dicsőségbe fogadsz be engem.
По својој вољи водиш ме, и после ћеш ме одвести у славу.
25 Kicsodám van az egekben? Náladnál egyébben nem gyönyörködöm e földön!
Кога имам на небу? И с Тобом ништа нећу на земљи.
26 Ha elfogyatkozik is testem és szívem: szívemnek kősziklája és az én örökségem te vagy, oh Isten, mindörökké!
Чезне за Тобом тело моје и срце моје; Бог је град срца мог и део мој довека.
27 Mert ímé, a kik eltávoznak tőled, elvesznek; mind kiirtod azokat, a kik elhajolnak tőled.
Јер ево који одступише од Тебе, гину; Ти истребљаваш сваког који чини прељубу остављајући Тебе.
28 De én? Isten közelsége oly igen jó nékem. Az Úr Istenben vetem reménységemet, hogy hirdessem minden te cselekedetedet.
А мени је добро бити близу Бога. На Господа полажем надање своје, и казиваћу сва чудеса Твоја.
