Zsoltárok 69
1 Az éneklőmesternek a sósannimra; Dávidé. Szabadíts meg engemet, oh Isten, mert a vizek lelkemig hatottak.
Помози ми, Боже, јер дође вода до душе.
2 Mély sárba estem be, hol meg nem állhatok; feneketlen örvénybe jutottam, és az áradat elborít engem.
Пропадам у дубоком глибу, где нема дна; тонем води у дубине, и вали ме затрпавају.
3 Elfáradtam a kiáltásban, kiszáradt a torkom; szemeim elbágyadtak, várván Istenemet.
Изнемогох вичући, промуче ми грло, побелеше ми очи погледајући Бога.
4 Többen vannak fejem hajszálainál, a kik ok nélkül gyűlölnek engem; hatalmasok a vesztemre törők, a kik ellenségeim alap nélkül; a mit nem ragadtam el, azt kell megfizetnem!
Оних који мрзе на ме низашта има више него косе на глави мојој; осилише који хоће да ме погубе, лажљиви непријатељи моји. Шта нисам отимао, ваља да вратим.
5 Oh Isten, te tudod az én balgatagságomat, és az én bűneim nyilván vannak te előtted:
Боже! Ти знаш је ли у мени безумље, и кривице моје нису сакривене од Тебе.
6 Ne szégyenüljenek meg miattam, a kik te benned remélnek, Uram, Seregeknek Ura! Ne pironkodjanak miattam, a kik téged keresnek, oh Izráelnek Istene!
Немој да се постиде у мени који се уздају у Тебе, Господе, Господе над војскама! Немој да се посраме у мени који траже Тебе, Боже Израиљев!
7 Mert te éretted viselek gyalázatot, és borítja pironság az én orczámat.
Јер Тебе ради подносим руг, и срамота попаде лице моје.
8 Atyámfiai előtt idegenné lettem, és anyám fiai előtt jövevénynyé.
Туђин постадох браћи својој, и незнан синовима матере своје.
9 Mivel a te házadhoz való féltő szeretet emészt engem, a te gyalázóidnak gyalázásai hullanak reám.
Јер ревност за кућу Твоју једе ме и ружења оних који Тебе руже падају на ме.
10 Ha sírok és bőjtöléssel gyötröm lelkemet, az is gyalázatomra válik.
Плачем, постим се душом својом, и то ми се прима за зло;
11 Ha gyászruhába öltözöm, akkor példabeszédül vagyok nékik.
Место хаљине облачим врећу, и бивам им прича.
12 A kapuban ülők rólam szólanak, és a borozók rólam énekelnek.
О мени се разговарају седећи на вратима, пијући вино певају ме.
13 Én pedig néked könyörgök, oh Uram; jókedvednek idején, oh Isten, a te kegyelmed sokaságához képest hallgass meg engem a te megszabadító hűségeddel.
А ја се молим Теби, Господе; време је да се смилујеш, Боже; по великој милости својој услиши ме, јер је истинито спасење Твоје.
14 Ments ki engem az iszapból, hogy el ne sülyedjek; hadd szabaduljak meg gyűlölőimtől és a feneketlen vizekből;
Извади ме из глиба, да не пропаднем; да се избавим од ненавидника и из дубоке воде;
15 Hogy el ne borítson a vizek árja, és el ne nyeljen az örvény, és a veremnek szája be ne záruljon felettem!
Да ме не узме вода на матицу, да ме не прождре пучина, и да не склопи јама нада мном ждрела свог.
16 Hallgass meg engem, Uram, mert jó a te kegyelmességed! A te irgalmasságodnak sokasága szerint tekints én reám;
Услиши ме, Господе, јер је благост Твоја милосрдна, по великој доброти својој погледај ме.
17 És ne rejtsd el orczádat a te szolgádtól; mert szorongattatom nagyon: siess, hallgass meg engem!
Немој одвратити лице своје од слуге свог; јер ме је туга; похитај, услиши ме.
18 Légy közel az én lelkemhez és váltsd meg azt; az én ellenségeimért szabadíts meg engem.
Приближи се души мојој, избави је; насупрот непријатељима мојим избави ме.
19 Te tudod az én gyalázatomat, szégyenemet és pirulásomat; jól ismered minden szorongatómat.
Ти знаш под каквим сам ругом, стидом и срамотом; пред Тобом су сви непријатељи моји.
20 A gyalázat megtörte szívemet és beteggé lettem; várok vala részvétre, de hiába; vigasztalókra, de nem találék.
Срамота сатре срце моје, изнемогох; чекам хоће ли се коме сажалити, али нема никога; хоће ли ме ко потешити, али не налазим.
21 Sőt ételemben mérget adnak vala, és szomjúságomban eczettel itatnak vala engem.
Дају ми жуч да једем, и у жеђи мојој поје ме оцтом.
22 Legyen az ő asztalok előttök tőrré, és a bátorságosoknak hálóvá.
Трпеза њихова нека им буде мрежа и замка, то нека им буде плата.
23 Setétüljenek meg az ő szemeik, hogy ne lássanak; és az ő derekukat tedd mindenkorra roskataggá.
Нека им потамне очи њихове, да не виде, и њихове бедре раслаби засвагда.
24 Öntsd ki a te haragodat reájok, és a te haragodnak búsulása érje utól őket.
Излиј на њих јарост своју, и пламен гнева Твог нека их обузме!
25 Legyen az ő palotájok puszta, és az ő hajlékukban ne legyen lakos;
Стан њихов нека опусти, и у њиховим шаторима нека не буде никога да живи.
26 Mert a kit te megvertél, azt üldözik, és a tőled sujtottak fájdalmát szólják meg.
Јер кога си Ти поразио, они гоне, и умножавају јаде онима које си Ти ранио.
27 Szedd össze álnokságaikat, és a te igazságodra ne jussanak el.
Мећи на њих кривицу за кривицом, да не дођу до правде Твоје.
28 Töröltessenek ki az élők könyvéből, és az igazak közé ne irattassanak.
Нека се избришу из књиге живих, и с праведницима нек не буду записани.
29 Engem pedig, a ki nyomorult és szenvedő vagyok, emeljen fel, oh Isten, a te segedelmed!
А ја сам ништ и болан; помоћ Твоја, Боже, нек ме заклони.
30 Dicsérem az Istennek nevét énekkel, és magasztalom hálaadással.
Славићу име Божије у песми, величаћу Га у хвали.
31 És kedvesebb lesz az Úr előtt az ökörnél, a szarvas és hasadt körmű tuloknál.
То је Богу милије од вола, од телета с роговима и с папцима.
32 Látják ezt majd a szenvedők és örülnek; ti Istent keresők, elevenedjék a ti szívetek!
Видеће ништи и радоваће се. Који тражите Бога, оживеће срце ваше.
33 Mert meghallgatja az Úr a szegényeket, és az ő foglyait nem veti meg.
Јер Бог чује убоге, и сужања својих не оглуша се.
34 Dicsérjék őt az egek és a föld; a tengerek és a mi csak mozog azokban!
Нека Га хвале небеса и земља, мора и све што се у њима миче!
35 Mert megtartja Isten a Siont, és megépíti Júdának városait; és ott lakoznak majd és bírni fogják azt.
Јер ће Бог спасти Сион, сазидаће градове Јудине; и људи ће се онде населити и наследиће га.
36 És az ő szolgáinak maradékai öröklik azt, és abban laknak majd, a kik szeretik az ő nevét.
И наслеђе ће се слуга Његових утврдити у њему и који љубе име Његово наставаће на њему.
