Zsoltárok 139
1 Az éneklőmesternek, Dávid zsoltára. Uram, megvizsgáltál engem, és ismersz.
Господе! Ти ме кушаш и знаш.
2 Te ismered ülésemet és felkelésemet, messziről érted gondolatomat.
Ти знаш кад седам и кад устанем; Ти знаш помисли моје издалека;
3 Járásomra és fekvésemre ügyelsz, minden útamat jól tudod.
Кад ходим и кад се одмарам, Ти си око мене, и све путеве моје видиш.
4 Mikor még nyelvemen sincs a szó, immár egészen érted azt Uram!
Још нема речи на језику мом, а Ти, Господе, гле, већ све знаш.
5 Elől és hátul körülzártál engem, és fölöttem tartod kezedet.
Састраг и спред Ти си ме заклонио, и ставио на ме руку своју.
6 Csodálatos előttem e tudás, magasságos, nem érthetem azt.
Чудно је за ме знање Твоје, високо, не могу да га докучим.
7 Hová menjek a te lelked elől és a te orczád elől hova fussak?
Куда бих отишао од духа Твог, и од лица Твог куда бих побегао?
Да изађем на небо, Ти си онде. Да сиђем у пакао, онде си. (Sheol h7585)
9 Ha a hajnal szárnyaira kelnék, és a tenger túlsó szélére szállanék:
Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора:
10 Ott is a te kezed vezérelne engem, és a te jobbkezed fogna engem.
И онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја.
11 Ha azt mondom: A sötétség bizonyosan elborít engem és a világosság körülöttem éjszaka lesz,
Да кажем: Да ако ме мрак сакрије; али је и ноћ као видело око мене.
12 A sötétség sem borít el előled, és fénylik az éjszaka, mint a nappal; a sötétség olyan, mint a világosság.
Ни мрак неће замрачити од Тебе, и ноћ је светла као дан: мрак је као видело.
13 Bizony te alkottad veséimet, te takargattál engem anyám méhében.
Јер си Ти створио шта је у мени, саставио си ме у утроби матере моје.
14 Magasztallak, hogy csodálatosan megkülönböztettél. Csodálatosak a te cselekedeteid! és jól tudja ezt az én lelkem.
Хвалим Те, што сам дивно саздан. Дивна су дела Твоја, и душа моја то зна добро.
15 Nem volt elrejtve előtted az én csontom, mikor titokban formáltattam és idomíttattam, mintegy a föld mélyében.
Ниједна се кост моја није сакрила од Тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској.
16 Látták szemeid az én alaktalan testemet, és könyvedben ezek mind be voltak írva: a napok is, a melyeken formáltatni fognak; holott egy sem volt még meg közülök.
Заметак мој видеше очи Твоје, у књизи је Твојој све то записано, и дани забележени, кад их још није било ниједног.
17 És nékem milyen kedvesek a te gondolataid, oh Isten! Mily nagy azoknak summája!
Како су ми недокучиве помисли Твоје, Боже! Како им је велик број!
18 Számlálgatom őket: többek a fövénynél; felserkenek s mégis veled vagyok.
Да их бројим, више их је него песка. Кад се пробудим, још сам с Тобом.
19 Vajha elvesztené Isten a gonoszt! Vérszopó emberek, fussatok el tőlem!
Да хоћеш, Боже, убити безбожника! Крвопије, идите од мене.
20 A kik gonoszul szólnak felőled, és nevedet hiába veszik fel, a te ellenségeid.
Они говоре ружно на Тебе; узимају име Твоје узалуд непријатељи Твоји.
21 Ne gyűlöljem-é, Uram, a téged gyűlölőket? Az ellened lázadókat ne útáljam-é?
Зар да не мрзим на оне, који на Те мрзе, Господе, и да се не гадим на оне који устају на Тебе?
22 Teljes gyűlölettel gyűlölöm őket, ellenségeimmé lettek!
Пуном мрзошћу мрзим на њих; непријатељи су ми.
23 Vizsgálj meg engem, oh Isten, és ismerd meg szívemet! Próbálj meg engem, és ismerd meg gondolataimat!
Окушај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме, и познај помисли моје.
24 És lásd meg, ha van-e nálam a gonoszságnak valamilyen útja? és vezérelj engem az örökkévalóság útján!
И види јесам ли на злом путу, и води ме на пут вечни.
