Zsoltárok 44
1 A karmesternek. Kórach fiaitúl. Oktató dal. Isten, füleinkkel hallottuk, őseink elbeszélték nekünk; művet műveltél napjaik-ban, a hajdan napjaiban.
Боже, својим ушима слушасмо, оци нам наши приповедаше дело које си учинио у њихово време, у старо време.
2 Tenn kezeddel elűztél nemzeteket, és elültetted őket; sújtottál népeket, és kiterjesztetted őket.
Руком својом изгнао си народе, а њих посадио; искоренио си племена, а њих намножио.
3 Mert nem kardjukkal foglaltak el országot és karjuk nem segított nekik; hanem jobbod és karod és arczod világossága, mert kedvelted őket.
Јер не задобише земље својим мачем, нити им мишица њихова поможе, него Твоја десница и Твоја мишица, и светлост лица Твог, јер Ти беху омилели.
4 Te vagy királyom, oh Isten, rendeld e1 Jákób segítségét!
Боже, царе мој, Ти си онај исти, пошљи помоћ Јакову!
5 Általad döfjük le szorongatóinkat, neveddel tiporjuk le támadóinkat.
С Тобом ћемо избости непријатеље своје, и с именом Твојим изгазићемо оне који устају на нас.
6 Mert nem íjjamban bízom, és kardom nem segít engem;
Јер се не уздам у лук свој, нити ће ми мач мој помоћи.
7 hanem te segítottél meg szorongatóinktól, és gyűlölőinket megszégyenítotted.
Него ћеш нас Ти избавити од непријатеља наших, и ненавиднике наше посрамићеш.
8 Istennel dicsekszünk egész nap és nevedet örökké magasztaljuk. Széla.
Богом ћемо се хвалити сваки дан, и име Твоје славићемо довека.
9 Ám elvetettél s meggyaláztál minket, és nem vonülsz ki hadainkkal;
Али сад си нас повргао и посрамио, и не идеш с војском нашом.
10 hátrafordulnunk engedsz szorongató elől, és gyűlölőink kedvükre prédálnak.
Обраћаш нас те бежимо испред непријатеља, и непријатељи нас наши харају.
11 Odaadsz bennünket mint juhokat eledelül, és a nemzetek közé elszórtál minket.
Дао си нас као овце да нас једу, и по народима расејао си нас.
12 Eladod népedet potom díjért, és nem tartottad sokra az ő árukat.
У бесцење си продао народ свој, и ниси му подигао цене.
13 Gyalázattá tettél bennünket szomszédaink előtt, gúnynyá és csúffá a körülöttünk levőknek.
Дао си нас на подсмех суседима нашим, да нам се ругају и срамоте нас који живе око нас.
14 Példázattá teszel bennünket a nemzetek közt, fejesóválássá a népek közt.
Начинио си од нас причу у народа, гледајући нас машу главом туђинци.
15 Egész nap előttem van gyalázatom, és arczom szégyene elborított engem,
Сваки је дан срамота моја преда мном, и стид је попао лице моје.
16 gyalázónak és káromlónak szavától, ellenség és boszúvágyó miatt.
Од речи подсмевачевих и ругачевих, и од погледа непријатељевих и осветљивчевих.
17 Mindez reánk jött, mégsem felejtkeztünk meg rólad, s nem tagadtuk meg szövetségedet,
Све ово снађе нас; али не заборависмо Тебе, нити преступисмо завет Твој.
18 Meg nem hátrált a mi szívünk, hogy léptünk elhajolt volna ösvényedről,
Не одступи натраг срце наше, и стопе наше не зађоше с пута Твог.
19 úgy hogy összezúztál minket sakálok helyén és homályt borítottál ránk.
Кад си нас био у земљи змајевској, и покривао нас сеном смртним,
20 Ha megfelejtkeztünk volna Istenünk nevéről, hogy terjesztettük volna kezeinket idegen istenhez:
Онда да бејасмо заборавили име Бога свог и подигли руке своје к Богу туђем,
21 nemde Isten kutatná ezt, mert ő ismeri a szív rejtelmeit!
Не би ли Бог изнашао то? Јер Он зна тајне у срцу.
22 Bizony, miattad öldöstek bennünket egész nap, úgy tekintettek mint vágásra való juhohat.
А убијају нас за Тебе сваки дан; с нама поступају као с овцама кланицама.
23 Ébredj, miért alszol, Uram? Serkenj, ne vess el mindétig!
Устани, што спаваш, Господе! Пробуди се, немој одбацити засвагда.
24 Miért rejted el arczodat, megfelejtkezel sanyarúságunkról és elnyomatásunkról.
Зашто кријеш лице своје? Заборављаш невољу и муку нашу?
25 Mert legörnyedt a porig lelkünk, földhöz ragadt a mi testünk.
Душа наша паде у прах, тело је наше бачено на земљу.
26 Kelj föl segítségül nekünk, és válts meg minket szereteted kedvéért!
Устани, помоћи наша, и избави нас ради милости своје.
