Zsoltárok 2

1 Miért csődültek a népek, és gondolnak hiábavalót a nemzetek,

Зашто се буне народи и племена помишљају залудне ствари?

2 összeállanak a föld királyai, és együtt tanakodnak a fejedelmek az Örökkévaló és az ő fölkentje ellen?

Устају цареви земаљски, и кнезови се скупљају на Господа и на помазаника Његовог.

3 Szakítsuk szét kötelékeiket, s vessük le magunkról bilincseiket!

"Раскинимо свезе њихове и збацимо са себе јарам њихов."

4 Az égben trónoló nevet, az Úr gúnyolódik rajtuk,

Онај, што живи на небесима, смеје се, Господ им се подсмева.

5 akkor beszél hozzájuk haragjában és hevében megrettenti őket:

Па им говори у гневу свом и јарошћу својом збуњује их:

6 Hisz én iktattam be királyomat Cziónon, az én szent hegyemen. –

"Ја сам помазао цара свог на Сиону, на светој гори својој."

7 Hadd adok hírt törvényről! Az Örökkévaló szólt hozzám: fiam vagy, én ma szülőd lettem.

Казаћу наредбу Господњу; Он рече мени: "Ти си син мој, ја те сад родих.

8 Kérj tőlem, s majd adok nemzeteket birtokodul s tulajdonodul a földnek végeit;

Ишти у мене, и даћу ти народе у наследство, и крајеве земаљске теби у државу.

9 majd megtöröd őket vaspálczával, mint a fazekasedényt szétzúzod őket!

Ударићеш их гвозденом палицом; разбићеш их као лончарски суд."

10 Most tehát királyok, térjetek észre, okuljatok, földnek birái;

Сад, цареви, оразумите се; научите се судије земаљске!

11 szolgáljátok az Örökkévalót félelemben és ujjongjatok remegés közt.

Служите Господу са страхом, и радујте се с трепетом.

12 Hódoljatok a fiúnak, nehogy haragudjék s elvesznétek az úton; mert kevés híján felgyúl a haragja. Boldogok mind, kik benne keresnek menedéket!

Поштујте сина, да се не разгневи, и ви не изгинете на путу свом; јер ће се гнев Његов брзо разгорети. Благо свима који се у Њ уздају!