Zsoltárok 144
1 Dávidtól. Áldva legyen az Örökkévaló én sziklám, ki kezeimet háborúra tanítja, újjaimat harczra.
Благословен Господ, град мој, који учи руке моје боју, прсте моје рату,
2 Kegyelmem és váram, mentsváram és megszabadítóm nekem, pajzsom, s ő benne kerestem menedéket, a ki népeket leigáz én alám.
Добротвор мој и ограда моја, уточиште моје и Избавитељ мој, Штит мој, Онај у кога се уздам, који ми покорава народ мој.
3 Örökkévaló, mi az ember, hogy őt megismerted, a halandó fia, hogy őt számba vetted?
Господе! Шта је човек, те знаш за њ, и син смртнога, те га пазиш?
4 Az ember a lehelethez hasonlít, napjai mint a muló árnyék.
Човек је као ништа; дани су његови као сен, који пролази.
5 Örökkévaló, hajtsd meg egedet és szállj le, érintsd meg a hegyeket, hogy füstölögjenek;
Господе! Савиј небеса своја, и сиђи; дотакни се гора, и задимиће се.
6 hajíts villámot és szórd szét őket, küldd nyilaidat és zavard meg őket.
Севни муњом, и разагнај их; пусти стреле своје, и распи их.
7 Nyújtsd ki kezedet a magasból, ragadj ki és ments meg nagy vizektől, az idegenek kezéböl;
Пружи руку своју с висине, избави ме и извади ме из воде велике, из руку туђинаца,
8 kiknek szája hamisat beszélt és jobbjuk hazugság jobbja,
Којих уста говоре ништавне ствари, и којих је десница десница лажна.
9 Isten, új éneket hadd énekelek neked, tíz huru lanton hadd zengek nehed.
Боже! Песму нову певаћу Ти, у псалтир од десет жица удараћу Теби,
10 Ki segedelmet adott királyoknak, ki kiragadta szolgáját, Dávidot gonosz kardtól:
Који дајеш спасење царевима, и Давида слугу свог избављаш од љутог мача.
11 ragadj ki és ments meg engem az idegenek kezéből, kiknek szája hamisat beszélt, és jobbjuk hazugság jobbja;
Избави ме и отми ме из руке туђинаца, којих уста говоре ништавне ствари, и којих је десница десница лажна.
12 A midőn fiaink akár csemeték, nagyra nevelve ifjúkorukban, leányaink akár sarokpillérek, kivágva templomnak mintájára;
Синови наши нека буду као биље, које весело одрасте у младости; кћери наше као ступови прекрасно израђени у двору;
13 csürjeink telvék, nyújtva eleséget eleségre, juhaink ezrivel szaporodnak, tizezrivel térségeinken;
Житнице наше пуне, обилне сваким житом; овце наше нек се множе на хиљаде и на сто хиљада по становима нашим.
14 ökreink megterhelve – sem rés, sem kivonulás, sem sikoltás piaczainkon:
Волови наши нека буду товни; нека не буду нападања, ни бежања, ни тужњаве по улицама нашим.
15 boldog a nép, melynek így vagyon dolga, boldog a nép, melynek az Örökkévaló az ő Istene!
Благо народу, у ког је све овако! Благо народу, у ког је Господ Бог!
