Zsoltárok 139
1 A karmesternek. Zsoltár Dávidtól. Örökkévaló, átkutattál engem és megismertél.
Господе! Ти ме кушаш и знаш.
2 Te ismered ültemet és keltemet, érted gondolatomat messziről.
Ти знаш кад седам и кад устанем; Ти знаш помисли моје издалека;
3 Jártamat és fektemet meghánytad, s mind az útjaimat kitapasztaltad,
Кад ходим и кад се одмарам, Ти си око мене, и све путеве моје видиш.
4 mert nincs szó nyelvemen; immár Örökkévaló, ismered azt egészen.
Још нема речи на језику мом, а Ти, Господе, гле, већ све знаш.
5 Hátul és elől körülzártál engem és reám tetted kezedet.
Састраг и спред Ти си ме заклонио, и ставио на ме руку своју.
6 Csodálatos nekem a megismerése, túlmagas, nem birom meg.
Чудно је за ме знање Твоје, високо, не могу да га докучим.
7 Hová menjek szellemedtől, s hová szökjem színed elől?
Куда бих отишао од духа Твог, и од лица Твог куда бих побегао?
Да изађем на небо, Ти си онде. Да сиђем у пакао, онде си. (Sheol h7585)
9 Venném hajnalnak szárnyait, laknám tengernek végén:
Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора:
10 ott is kezed vezet engem, és megragad a te jobbod.
И онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја.
11 Ha mondom: bizony, sötétség borit el engem és éjjellé válik a világosság körülöttem:
Да кажем: Да ако ме мрак сакрије; али је и ноћ као видело око мене.
12 a sötétség sem sötét neked, s az éjjel világít mint a nappal, akár sötétség akár világosság!
Ни мрак неће замрачити од Тебе, и ноћ је светла као дан: мрак је као видело.
13 Mert te szerzetted veséimet, szöttél engem anyám testében.
Јер си Ти створио шта је у мени, саставио си ме у утроби матере моје.
14 Magasztallak azért, hogy félelmetesen csodás lettem; csodásak a műveid és lelkem tudja nagyon.
Хвалим Те, што сам дивно саздан. Дивна су дела Твоја, и душа моја то зна добро.
15 Nem volt rejtve előtted csontozatom, a hogy alkottattam titokban, himeztettem földnek aljaiban.
Ниједна се кост моја није сакрила од Тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској.
16 Idomtalan testemet látták szemeid; a könyvedben mind be vannak irva-e a napok, melyek alkotandók, midőn egy sem volt még közülök.
Заметак мој видеше очи Твоје, у књизи је Твојој све то записано, и дани забележени, кад их још није било ниједног.
17 Nekem pedig mi drágák a gondolataid, oh Isten, mi tetemesek az összegeik!
Како су ми недокучиве помисли Твоје, Боже! Како им је велик број!
18 Megolvasnám – számosabbak a fövenynél; fölébredek és még veled vagyok.
Да их бројим, више их је него песка. Кад се пробудим, још сам с Тобом.
19 Vajha megölnéd, oh Isten, a gonoszt! És vérontás emberei ti, távozzatok tölem!
Да хоћеш, Боже, убити безбожника! Крвопије, идите од мене.
20 Kik téged megemlítenek fondorlatnál, hamisan ejtették ki nevedet ellenségeid.
Они говоре ружно на Тебе; узимају име Твоје узалуд непријатељи Твоји.
21 Nemde gyűlölőidet, oh Örökkévaló, gyülölöm és az ellened támadóktól elundorodom.
Зар да не мрзим на оне, који на Те мрзе, Господе, и да се не гадим на оне који устају на Тебе?
22 Teljes gyűlölettel gyűlölöm őket, ellenségeimmé lettek nekem!
Пуном мрзошћу мрзим на њих; непријатељи су ми.
23 Kutass át engem, Isten s ismerd meg szivemet; vizsgálj meg, s ismerd meg tépelődésemet!
Окушај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме, и познај помисли моје.
24 S lásd, van-e bennem bosszantásnak útja, s vezess engem az örök útra!
И види јесам ли на злом путу, и води ме на пут вечни.
