Jób 7
1 Nemde szolgálati ideje van a halandónak a földön, és mint a béres napjai olyanok a napjai!
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2 Mint rabszolga, ki liheg árnyék után, s mint a zsoldos, ki reményli munkabérét:
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3 úgy kaptam én örökbe bajnak hónapjait és szenvedésnek éjszakáit rendelték nekem.
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4 Ha lefeküdtem, azt mondom: mikor kelek fel, és nyúlik az este és jóllakom a hánykódással szürkületig.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5 Magára öltött húsom férget és porgöröngyöt, bőröm felfakadt s megevesedett.
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 Napjaim gyorsabbak a vetélőnél, s remény nélkül enyésztek el.
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7 Gondolj rá, hogy lehelet az életem, jót nem fog többé látni a szemem;
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8 nem pillant meg engem nézőm szeme, szemeid rajtam vannak, de nem vagyok.
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)
10 nem tér vissza többé házába és nem ismer rá többé az ő helye.
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11 Én sem tartóztatom számat, hadd beszélek lelkem szorultában, hadd panaszkodjam lelkem keservében!
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12 Tenger vagyok-e avagy szörnyeteg, hogy őrséget vetsz reám?
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13 Ha azt mondom: majd megvigasztal ágyam, panaszomat viselnem segít fekvőhelyem:
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14 akkor rémítgetsz engem álmokkal és látomások által ijesztesz engem.
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15 Választotta lelkem a megfulladást, a, halált inkább csontjaimnál.
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16 Megvetettem: nem örökké élek; hagyj föl velem, mert lehelet a napjaim!
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17 Mi a halandó, hogy nagyra tartod, s hogy reá fordítod szívedet,
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18 és reá gondolsz reggelenként, perczenként megvizsgálod őt?
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19 Meddig nem tekintesz el tőlem, nem eresztesz el, míg nyálam lenyelhetem?
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20 Vétettem: mit cselekszem neked, emberőrző? Miért tettél engem támadásul magadnak, hogy önmagamnak terhére lettem?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21 S mit nem bocsátod meg; bűnömet s nem veszed el vétkemet? Mert most porban feküdném, keresnél engem és nem volnék.
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
