Jób 37
1 Igenis, ezért remeg szívem s felszökken helyéből.
И од тога дрхће срце моје, и одскаче са свог места.
2 Hallva halljátok hangja háborgását s a morajt, mely szájából kél;
Слушајте добро громовни глас Његов и говор што излази из уста Његових.
3 az egész ég alatt van terjedése és fénye a föld szélein.
Под сва небеса пушта га, и светлост своју до крајева земаљских.
4 Utána ordít a hang: dörög fenséges hangján, s nem tartja vissza, midőn hallatszik hangja.
За њом риче гром, грми гласом величанства свог, нити шта одгађа кад се чује глас Његов.
5 Csodásan dörög Isten a hangján, nagyokat tesz, s nem ismerjük meg.
Дивно Бог грми гласом својим, чини ствари велике, да их не можемо разумети.
6 Mert a hónak mondja: szállj a földre, meg a hulló esőnek, hatalmasan hulló esőjének
Говори снегу: Падни на земљу; и дажду ситном и дажду силном.
7 Minden ember kezét lepecsételi, hogy megismerje alkotását minden halandó.
Запечаћава руку сваком човеку, да позна све посленике своје.
8 S bemegy a vad a leshelyre, és tanyáiban lakozik.
Тада звер улази у јаму, и остаје на својој ложи.
9 A kamarából szélvész jő és a szóró szelektől a hideg.
С југа долази олуја, и са севера зима.
10 Isten leheletétől jég keletkezik s a vizek tágassága szilárddá lesz.
Од дихања Божијег постаје лед, и широке воде стискају се.
11 Nedvességgel meg is terheli a felleget, szétterjeszti fényének felhőjét.
И да се натапа земља, натерује облак, и расипа облак светлошћу својом.
12 S az körökben egyre forog, kormányzása által, cselekvésök szerint, bár mire rendeli őket a földkerekség színén;
И он се обрће и тамо и амо по вољи Његовој да чини све што му заповеди по васиљеној.
13 hol ostorul, ha földjének javára van, hol szeretetre nyújtja.
Чини да се нађе или за кар или за земљу или за доброчинство.
14 Figyelj erre, Jób, állj meg és vedd észre Isten csodáit!
Чуј то, Јове, стани и гледај чудеса Божија.
15 Tudsz-e róla, midőn Isten ügyel rájuk, s tündökölteti felhőjének fényét?
Знаш ли како их Он уређује и како сија светлошћу из облака свог?
16 Tudsz-e a fellegnek lengéséről, a tökéletes tudásúnak csodáiról?
Знаш ли како висе облаци? Знаш ли чудеса Оног који је савршен у сваком знању?
17 Te, kinek melegek a ruhái, midőn a földet pihenteti a déli szél által.
Како ти се хаљине угреју кад умири земљу с југа?
18 Vele boltozod a mennyeket, melyek erősek, mint a szilárd tükör?
Јеси ли ти с Њим разапињао небеса, која стоје тврдо као саливено огледало?
19 Tudasd velünk, mit mondjunk neki! Mit sem hozhatunk fel a sötétség miatt.
Научи нас шта ћемо Му рећи; не можемо од таме говорити по реду.
20 Jelentetik-e neki, hogy beszélek, avagy szólt-e ember, hogy elpusztíttassék?
Хоће ли Му ко приповедити шта бих ја говорио? Ако ли би ко говорио, заиста, био бих прождрт.
21 Most ugyan nem látni a fényt, mely ragyogó a mennyekben; de a szél átvonul s megtisztítja azokat.
Али сада не могу људи гледати у светлост кад сјаји на небу, пошто ветар прође и очисти га;
22 Észak felől arany jön, Isten mellett félelmes fenség.
Са севера долази као злато; али је у Богу страшнија слава.
23 A Mindenhatót, nem érjük őt fel, a nagy erejűt, de a jogot és teljes igazságot nem sérti meg.
Свемогућ је, не можемо Га стигнути; велике је силе, али судом и великом правдом никога не мучи.
24 Azért félik őt az emberek, nem nézi ő mind a bölcsszívűeket.
Зато Га се боје људи: Не може Га видети никакав мудрац.
