תהילים 109

1 לַמְנַצֵּחַ לְדָוִד מִזְמוֹר אֱלֹהֵי תְהִלָּתִי אַֽל־תֶּחֱרַֽשׁ׃

Боже, славо моја, немој ћутати,

2 כִּי פִי רָשָׁע וּֽפִי־מִרְמָה עָלַי פָּתָחוּ דִּבְּרוּ אִתִּי לְשׁוֹן שָֽׁקֶר׃

Јер се уста безбожничка и уста лукава на ме отворише; говоре са мном језиком лажљивим.

3 וְדִבְרֵי שִׂנְאָה סְבָבוּנִי וַיִּֽלָּחֲמוּנִי חִנָּֽם׃

Речима злобним са свих страна гоне ме, и оружају се на ме низашта.

4 תַּֽחַת־אַהֲבָתִי יִשְׂטְנוּנִי וַאֲנִי תְפִלָּֽה׃

За љубав моју устају на мене, а ја се молим.

5 וַיָּשִׂימוּ עָלַי רָעָה תַּחַת טוֹבָה וְשִׂנְאָה תַּחַת אַהֲבָתִֽי׃

Враћају ми зло за добро, и мржњу за љубав моју.

6 הַפְקֵד עָלָיו רָשָׁע וְשָׂטָן יַעֲמֹד עַל־יְמִינֽוֹ׃

Постави над њим старешину безбожника, и противник нека му стане с десне стране.

7 בְּהִשָּׁפְטוֹ יֵצֵא רָשָׁע וּתְפִלָּתוֹ תִּהְיֶה לַֽחֲטָאָֽה׃

Кад се стане судити, нека изађе крив, и молитва његова нека буде грех.

8 יִֽהְיֽוּ־יָמָיו מְעַטִּים פְּקֻדָּתוֹ יִקַּח אַחֵֽר׃

Нека буду дани његови кратки, и власт његову нека добије други.

9 יִֽהְיוּ־בָנָיו יְתוֹמִים וְאִשְׁתּוֹ אַלְמָנָֽה׃

Деца његова нек буду сироте, и жена његова удовица.

10 וְנוֹעַ יָנוּעוּ בָנָיו וְשִׁאֵלוּ וְדָרְשׁוּ מֵחָרְבוֹתֵיהֶֽם׃

Деца његова нек се потуцају и просе, и нека траже хлеба изван својих пустолина.

11 יְנַקֵּשׁ נוֹשֶׁה לְכָל־אֲשֶׁר־לוֹ וְיָבֹזּוּ זָרִים יְגִיעֽוֹ׃

Нека му узме дужник све што има, и нека разграбе туђини муку његову.

12 אַל־יְהִי־לוֹ מֹשֵׁךְ חָסֶד וְֽאַל־יְהִי חוֹנֵן לִיתוֹמָֽיו׃

Нек се не нађе нико ко би га љубио, ни ко би се смиловао на сироте његове.

13 יְהִֽי־אַחֲרִיתוֹ לְהַכְרִית בְּדוֹר אַחֵר יִמַּח שְׁמָֽם׃

Наслеђе његово нек се затре, у другом колену нека погине име њихово.

14 יִזָּכֵר ׀ עֲוֺן אֲבֹתָיו אֶל־יְהוָה וְחַטַּאת אִמּוֹ אַל־תִּמָּֽח׃

Безакоње старих његових нек се спомене у Господа, и грех матере његове нек се не избрише.

15 יִהְיוּ נֶֽגֶד־יְהוָה תָּמִיד וְיַכְרֵת מֵאֶרֶץ זִכְרָֽם׃

Нека буду свагда пред Господом, и Он нека истреби спомен њихов на земљи;

16 יַעַן אֲשֶׁר ׀ לֹא זָכַר עֲשׂוֹת חָסֶד וַיִּרְדֹּף אִישׁ־עָנִי וְאֶבְיוֹן וְנִכְאֵה לֵבָב לְמוֹתֵֽת׃

Зато што се није сећао чинити милост, него је гонио човека ништег и убогог, и тужном у срцу тражио смрт.

17 וַיֶּאֱהַב קְלָלָה וַתְּבוֹאֵהוּ וְֽלֹא־חָפֵץ בִּבְרָכָה וַתִּרְחַק מִמֶּֽנּוּ׃

Љубио је клетву, нека га и стигне; није марио за благослов, нека и отиде од њега.

18 וַיִּלְבַּשׁ קְלָלָה כְּמַדּוֹ וַתָּבֹא כַמַּיִם בְּקִרְבּוֹ וְכַשֶּׁמֶן בְּעַצְמוֹתָֽיו׃

Нек се обуче у клетву као у хаљину, и она нек уђе у њега као вода, и као уље у кости његове.

19 תְּהִי־לוֹ כְּבֶגֶד יַעְטֶה וּלְמֵזַח תָּמִיד יַחְגְּרֶֽהָ׃

Нек му она буде као хаљина, у коју се облачи, и као појас, којим се свагда паше.

20 זֹאת פְּעֻלַּת שֹׂטְנַי מֵאֵת יְהוָה וְהַדֹּבְרִים רָע עַל־נַפְשִֽׁי׃

Таква плата нек буде од Господа онима који ме ненавиде, и који говоре зло на душу моју.

21 וְאַתָּה ׀ יְהוִה אֲדֹנָי עֲ‍ֽשֵׂה־אִתִּי לְמַעַן שְׁמֶךָ כִּי־טוֹב חַסְדְּךָ הַצִּילֵֽנִי׃

А мени, Господе, Господе, учини шта приличи имену Твом. Ти си добар, милошћу својом избави ме.

22 כִּֽי־עָנִי וְאֶבְיוֹן אָנֹכִי וְלִבִּי חָלַל בְּקִרְבִּֽי׃

Јер сам невољан и ништ, и срце је моје рањено у мени.

23 כְּצֵל־כִּנְטוֹתוֹ נֶהֱלָכְתִּי נִנְעַרְתִּי כָּֽאַרְבֶּֽה׃

Нестаје ме као сена, кад се одмиче; терају ме као скакавце.

24 בִּרְכַּי כָּשְׁלוּ מִצּוֹם וּבְשָׂרִי כָּחַשׁ מִשָּֽׁמֶן׃

Колена моја изнемогоше од поста, и тело моје омрша.

25 וַאֲנִי ׀ הָיִיתִי חֶרְפָּה לָהֶם יִרְאוּנִי יְנִיעוּן רֹאשָֽׁם׃

Постадох подсмех њима; видећи ме машу главом својом.

26 עָזְרֵנִי יְהוָה אֱלֹהָי הוֹשִׁיעֵנִי כְחַסְדֶּֽךָ׃

Помози ми, Господе, Боже мој, спаси ме по милости својој.

27 וְֽיֵדְעוּ כִּי־יָדְךָ זֹּאת אַתָּה יְהוָה עֲשִׂיתָֽהּ׃

Нека познају да је ово Твоја рука, и Ти, Господе, да си ово учинио.

28 יְקַֽלְלוּ־הֵמָּה וְאַתָּה תְבָרֵךְ קָמוּ ׀ וַיֵּבֹשׁוּ וְֽעַבְדְּךָ יִשְׂמָֽח׃

Они куну, а Ти благослови; устају, али нек се постиде, и слуга се Твој обрадује.

29 יִלְבְּשׁוּ שׂוֹטְנַי כְּלִמָּה וְיַעֲטוּ כַמְעִיל בָּשְׁתָּֽם׃

Нек се противници моји обуку у срамоту, и као хаљином нек се покрију стидом својим.

30 אוֹדֶה יְהוָה מְאֹד בְּפִי וּבְתוֹךְ רַבִּים אֲהַֽלְלֶֽנּוּ׃

Хвалићу Господа веома устима својим, и усред многих славићу Га,

31 כִּֽי־יַעֲמֹד לִימִין אֶבְיוֹן לְהוֹשִׁיעַ מִשֹּׁפְטֵי נַפְשֽׁוֹ׃

Јер стоји с десне стране убогоме, да би га спасао од оних који осуђују душу његову.