איוב 9

1 וַיַּעַן אִיּוֹב וַיֹּאמַֽר׃

А Јов одговори и рече:

2 אָמְנָם יָדַעְתִּי כִי־כֵן וּמַה־יִּצְדַּק אֱנוֹשׁ עִם־אֵֽל׃

Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?

3 אִם־יַחְפֹּץ לָרִיב עִמּוֹ לֹֽא־יַעֲנֶנּוּ אַחַת מִנִּי־אָֽלֶף׃

Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.

4 חֲכַם לֵבָב וְאַמִּיץ כֹּחַ מִֽי־הִקְשָׁה אֵלָיו וַיִּשְׁלָֽם׃

Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?

5 הַמַּעְתִּיק הָרִים וְלֹא יָדָעוּ אֲשֶׁר הֲפָכָם בְּאַפּֽוֹ׃

Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;

6 הַמַּרְגִּיז אֶרֶץ מִמְּקוֹמָהּ וְעַמּוּדֶיהָ יִתְפַלָּצֽוּן׃

Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;

7 הָאֹמֵר לַחֶרֶס וְלֹא יִזְרָח וּבְעַד כּוֹכָבִים יַחְתֹּֽם׃

Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;

8 נֹטֶה שָׁמַיִם לְבַדּוֹ וְדוֹרֵךְ עַל־בָּמֳתֵי יָֽם׃

Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;

9 עֹֽשֶׂה־עָשׁ כְּסִיל וְכִימָה וְחַדְרֵי תֵמָֽן׃

Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;

10 עֹשֶׂה גְדֹלוֹת עַד־אֵין חֵקֶר וְנִפְלָאוֹת עַד־אֵין מִסְפָּֽר׃

Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.

11 הֵן יַעֲבֹר עָלַי וְלֹא אֶרְאֶה וְיַחֲלֹף וְֽלֹא־אָבִין לֽוֹ׃

Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.

12 הֵן יַחְתֹּף מִי יְשִׁיבֶנּוּ מִֽי־יֹאמַר אֵלָיו מַֽה־תַּעֲשֶֽׂה׃

Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?

13 אֱלוֹהַּ לֹא־יָשִׁיב אַפּוֹ תחתו תַּחְתָּיו שָׁחֲחוּ עֹזְרֵי רָֽהַב׃

Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.

14 אַף כִּֽי־אָנֹכִי אֶֽעֱנֶנּוּ אֶבְחֲרָה דְבָרַי עִמּֽוֹ׃

А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?

15 אֲשֶׁר אִם־צָדַקְתִּי לֹא אֶעֱנֶה לִמְשֹׁפְטִי אֶתְחַנָּֽן׃

Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.

16 אִם־קָרָאתִי וַֽיַּעֲנֵנִי לֹֽא־אַאֲמִין כִּֽי־יַאֲזִין קוֹלִֽי׃

Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.

17 אֲשֶׁר־בִּשְׂעָרָה יְשׁוּפֵנִי וְהִרְבָּה פְצָעַי חִנָּֽם׃

Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.

18 לֹֽא־יִתְּנֵנִי הָשֵׁב רוּחִי כִּי יַשְׂבִּעַנִי מַמְּרֹרִֽים׃

Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.

19 אִם־לְכֹחַ אַמִּיץ הִנֵּה וְאִם־לְמִשְׁפָּט מִי יוֹעִידֵֽנִי׃

Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?

20 אִם־אֶצְדָּק פִּי יַרְשִׁיעֵנִי תָּֽם־אָנִי וַֽיַּעְקְשֵֽׁנִי׃

Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.

21 תָּֽם־אָנִי לֹֽא־אֵדַע נַפְשִׁי אֶמְאַס חַיָּֽי׃

Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.

22 אַחַת הִיא עַל־כֵּן אָמַרְתִּי תָּם וְרָשָׁע הוּא מְכַלֶּֽה׃

Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.

23 אִם־שׁוֹט יָמִית פִּתְאֹם לְמַסַּת נְקִיִּם יִלְעָֽג׃

Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.

24 אֶרֶץ ׀ נִתְּנָה בְֽיַד־רָשָׁע פְּנֵֽי־שֹׁפְטֶיהָ יְכַסֶּה אִם־לֹא אֵפוֹא מִי־הֽוּא׃

Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?

25 וְיָמַי קַלּוּ מִנִּי־רָץ בָּֽרְחוּ לֹא־רָאוּ טוֹבָֽה׃

Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.

26 חָלְפוּ עִם־אֳנִיּוֹת אֵבֶה כְּנֶשֶׁר יָטוּשׂ עֲלֵי־אֹֽכֶל׃

Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.

27 אִם־אָמְרִי אֶשְׁכְּחָה שִׂיחִי אֶעֶזְבָה פָנַי וְאַבְלִֽיגָה׃

Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;

28 יָגֹרְתִּי כָל־עַצְּבֹתָי יָדַעְתִּי כִּי־לֹא תְנַקֵּֽנִי׃

Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.

29 אָנֹכִי אֶרְשָׁע לָמָּה־זֶּה הֶבֶל אִיגָֽע׃

Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?

30 אִם־הִתְרָחַצְתִּי במו־בְמֵי־שָׁלֶג וַהֲזִכּוֹתִי בְּבֹר כַּפָּֽי׃

Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,

31 אָז בַּשַּׁחַת תִּטְבְּלֵנִי וְתִֽעֲבוּנִי שַׂלְמוֹתָֽי׃

Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.

32 כִּי־לֹא־אִישׁ כָּמֹנִי אֶֽעֱנֶנּוּ נָבוֹא יַחְדָּו בַּמִּשְׁפָּֽט׃

Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;

33 לֹא יֵשׁ־בֵּינֵינוּ מוֹכִיחַ יָשֵׁת יָדוֹ עַל־שְׁנֵֽינוּ׃

Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.

34 יָסֵר מֵעָלַי שִׁבְטוֹ וְאֵמָתוֹ אַֽל־תְּבַעֲתַֽנִּי׃

Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;

35 אַֽדַבְּרָה וְלֹא אִירָאֶנּוּ כִּי לֹא־כֵן אָנֹכִי עִמָּדִֽי׃

Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.