Sòm 137

1 Bò rivyè a Babylone yo, se la nou te chita. Nou te kriye, lè nou te sonje Sion.

На водама вавилонским сеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона.

2 Sou pye sikrèn nan mitan li an, nou te pandye ap nou yo.

О врбама сред њега вешасмо харфе своје.

3 Paske la, ravisè nou yo te mande nou chante pou yo, e bouwo nou yo ak gwo kè kontan, t ap di: “Chante pou nou youn nan chanson Sion yo.”

Онде искаху који нас заробише да певамо, и који нас оборише да се веселимо: "Певајте нам песму сионску."

4 Kijan pou nou ta chante chan SENYÈ a nan yon peyi etranje?

Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој?

5 Si mwen ta bliye ou, O Jérusalem, kite men dwat mwen bliye kapasite li.

Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.

6 Ke lang mwen kole rèd anlè bouch mwen, Si m pa ta sonje ou, si m pa ta leve Jérusalem wo, pi wo ke pi gwo plezi m yo.

Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља свог.

7 Sonje, O SENYÈ, kont fis a Édom yo, jou a Jérusalem nan, ke yo te di: “Raze l nèt! Raze l jis rive nan fondasyon li.”

Напомени, Господе, синовима Едомовим дан јерусалимски, кад говорише: Раскопајте, раскопајте га до темеља.

8 O fi a Babylone nan, Ou menm ki te devaste nou an, A la beni (sila) ki rekonpanse ou ak menm rekonpans ke ou te rekonpanse nou an va beni!

Кћери вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дело које си нама учинила!

9 A la beni (sila) ki sezi pitit ou yo, e ki kraze yo nan wòch la va beni!

Благо ономе који узме и разбије децу твоју о камен.