Psalm 74
1 Ein Lehrgedicht von Asaph. Warum hast du uns, o Gott, für immer verworfen,
Зашто се, Боже, срдиш на нас дуго; дими се гнев Твој на овце паше Твоје?
2 Gedenke deiner Gemeinde, die vor alters du erworben, die zum Eigentumsvolk du dir erlöst hast! (Gedenke) des Berges Zion, auf dem du Wohnung genommen!
Опомени се сабора свог, који си стекао од старине, искупио себи у наследну државу, горе Сиона, на којој си се населио.
3 Lenk deine Schritte hinauf zu den ewigen Trümmern: ach, alles hat der Feind im Heiligtum zerstört!
Подигни стопе своје на старе развалине: све је разрушио непријатељ у светињи.
4 Wild brüllen deine Feinde im Innern deiner Versammlungsstätte; haben dort ihre Fahnen als Siegeszeichen aufgestellt.
Ричу непријатељи Твоји на месту сабора Твојих, своје обичаје постављају место наших обичаја.
5 Es sieht sich an, als ob man die Äxte hoch geschwungen hätte im Dickicht des Waldes.
Видиш, они су као онај који подиже секиру на сплетене гране у дрвета.
6 Und jetzt zerschlagen sie auch sein Schnitzwerk allzumal mit Beilen und Hämmern.
Све у њему што је резано разбише секирама и брадвама.
7 Sie haben dein Heiligtum in Brand gesteckt, bis zum Boden entweiht die Wohnung deines Namens.
Огњем сажегоше светињу Твоју; на земљу обаливши оскврнише стан имена Твог.
8 Sie haben sich vorgenommen: »Wir rotten sie allesamt aus!« und haben alle Gottesstätten im Lande verbrannt.
Рекоше у срцу свом: Потримо их сасвим. Попалише сва места сабора Божијих на земљи.
9 Unsre (heiligen) Zeichen sehn wir nicht mehr, kein Prophet ist mehr da, und niemand weiß bei uns, wie lange das dauern soll.
Обичаја својих не видимо, нема више пророка, и нема у нас ко би знао докле ће то трајати.
10 Wie lange, o Gott, soll der Widersacher noch schmähen, der Feind deinen Namen immerfort lästern?
Докле ће се, Боже, ругати насилник? Хоће ли довека противник пркосити имену Твом?
11 Warum doch ziehst du deine Hand zurück? O zieh deine Rechte hervor aus dem Busen, mach ein Ende!
Зашто устављаш руку своју и десницу своју? Пружи из недара својих, и истреби их.
12 Gott ist ja doch mein König von alters her, Rettungstaten vollführt er inmitten des Landes.
Боже, царе мој, који од старине твориш спасење посред земље!
13 Du hast das Meer durch deine Kraft gespalten, die Häupter der Drachen auf den Fluten zerschellt.
Ти си силом својом раскинуо море, и сатро главе воденим наказама.
14 Du hast Leviathans Köpfe zermalmt, zum Fraß ihn hingegeben dem Volke der Wüstentiere.
Ти си размрскао главу крокодилу, дао га онима који живе у пустињи да га једу.
15 Du hast Quellen und Bäche hervorbrechen lassen, du hast nieversiegende Ströme trocken gelegt.
Ти си отворио изворе и потоке, Ти си исушио реке које не пресишу.
16 Dein ist der Tag, dein auch die Nacht, du hast den Mond und die Sonne hingestellt.
Твој је дан и Твоја је ноћ, Ти си поставио звезде и сунце.
17 Du hast der Erde rings die Grenzen festgesetzt, Sommer und Winter, du hast sie gebildet.
Ти си утврдио све крајеве земаљске, лето и зиму Ти си уредио.
18 Denke daran: der Feind hat dich, o HERR, gehöhnt, und ein gottloses Volk deinen Namen gelästert!
Опомени се тога, непријатељ се руга Господу, и народ безумни не мари за име Твоје.
19 Gib nicht den Raubtieren preis die Seele deiner Taube, vergiß nicht für immer das Leben deiner Dulder!
Не дај зверима душу грлице своје, немој заборавити стадо страдалаца својих засвагда.
20 Blick hin auf den Bund! Denn angefüllt sind die Verstecke des Landes mit Stätten der Gewalttat.
Погледај на завет; јер су све пећине земаљске пуне станова безакоња.
21 Laß den Bedrängten nicht enttäuscht davongehn, der Arme und Bedrückte müsse deinen Namen rühmen!
Невољник нек се не врати срамотан, ништи и убоги нека хвале име Твоје.
22 Steh auf, Gott, verficht deine Sache! Gedenke der Schmach, die dich trifft von den Ruchlosen Tag für Tag!
Устани, Боже, брани ствар своју, опомени се како Ти се безумник руга сваки дан!
23 Vergiß nicht das Geschrei deiner Feinde, das Toben deiner Gegner, das allzeit aufsteigt!
Не заборави обести непријатеља својих, вике, коју једнако дижу противници Твоји!
