Psalm 137

1 An den Wassern zu Babel saßen wir und weineten, wenn wir an Zion gedachten.

На водама вавилонским сеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона.

2 Unsere Harfen hingen wir an die Weiden, die drinnen sind.

О врбама сред њега вешасмо харфе своје.

3 Denn daselbst hießen uns singen, die uns gefangen hielten, und in unserm Heulen fröhlich sein: Lieber, singet uns ein Lied von Zion!

Онде искаху који нас заробише да певамо, и који нас оборише да се веселимо: "Певајте нам песму сионску."

4 Wie sollten wir des HERRN Lied singen in fremden Landen?

Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој?

5 Vergesse ich dein, Jerusalem, so werde meiner Rechten vergessen!

Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.

6 Meine Zunge müsse an meinem Gaumen kleben, wo ich dein nicht gedenke, wo ich nicht lasse Jerusalem meine höchste Freude sein.

Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља свог.

7 HERR, gedenke der Kinder Edom am Tage Jerusalems, die da sagen: Rein ab, rein ab, bis auf ihren Boden!

Напомени, Господе, синовима Едомовим дан јерусалимски, кад говорише: Раскопајте, раскопајте га до темеља.

8 Du verstörte Tochter Babel, wohl dem, der dir vergelte, wie du uns getan hast!

Кћери вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дело које си нама учинила!

9 Wohl dem, der deine jungen Kinder nimmt und zerschmettert sie an den Stein!

Благо ономе који узме и разбије децу твоју о камен.