Psalm 71
1 Auf Dich, Herr, hoffe ich. Laß nimmer mich zuschanden werden!
У Тебе се, Господе, уздам, немој ме оставити под срамотом вечном.
2 Errette mich nach Deiner Liebe! Du befreie mich! Und neig zu mir Dein Ohr! Errette mich!'
Правдом својом избави ме, и опрости ме, пригни к мени ухо своје и помози ми.
3 Sei mir doch eine Felsenburg, in die ich jederzeit zu meinem Heile kommen darf. Mein Fels und meine Burg bist Du.
Буди ми град где бих свагда долазио да живим, уреди спасење моје; јер си Ти град мој и крепост моја.
4 Mein Gott! Befrei mich aus der Hand des Frevlers und aus der Faust des Ungerechten und Bedrückers!
Боже мој! Узми ме из руке безбожникове, из руке безаконикове и насилникове.
5 Du meine Hoffnung, Herr, Du meine Zuversicht von Jugend an!
Јер си Ти надање моје, Господ је Господ поуздање моје од младости моје.
6 Vom Mutterschoß an hab ich mich auf Dich verlassen, vom Mutterleibe her bist Du mir Stütze. Auf Dir hat immer meine Zuversicht beruht.
Тебе се држим од рођења, од утробе матере моје Ти си бранич мој; Тобом се хвалим свагда.
7 Als Wunder galt ich vielen; solch großer Schutz bist Du für mich.
Чудо сам многима, а Ти си уточиште моје јако.
8 Mein Mund ist Deines Ruhmes voll, alltäglich Deines Preises.
Уста су моја пуна хвале Твоје, славе Твоје сваки дан.
9 Verwirf mich nun im Alter nicht! Verlaß mich nicht beim Schwinden meiner Kräfte!
Немој ме одбацити под старост, кад ме издаје снага моја, немој ме оставити.
10 Denn meine Feinde reden über mich; die auf mein Leben lauem, halten Rat zumal.
Јер непријатељи моји мисле о мени, и који вребају душу моју договарају се,
11 Sie sagen: "Gott hat ihn verlassen. Verfolgt ihn! Greift ihn! Nirgends ist ein Retter."
Говорећи: Бог га је оставио, потерајте и ухватите га, јер га нема ко избавити.
12 Gott, sei nicht ferne mir! Mein Gott, zur Hilfe eile mir herbei!
Боже! Не буди далеко од мене; Боже мој! Похитај ми у помоћ.
13 In Scham vergehen mögen meiner Seele Feinde! Mit Schimpf und Schmach bedeckt sein, die mein Unglück suchen!
Нек се постиде и погину противници душе моје; нека попадне стид и срамота на оне који ми траже зла!
14 Ich aber harre immerdar und mehre Deinen Ruhm nach allen Seiten.
А ја ћу се свагда уздати, и понављаћу хвале Теби.
15 Mein Mund soll Deine Liebe künden und den ganzen Tag Dein Heil. Wenn ich geschickt im Schildern wäre
Уста ће моја казивати правду Твоју, сваки дан доброчинства Твоја, јер им не знам броја.
16 und ich erreichte, Herr, das höchste Alter, ich wollte Deine Liebe, Herr, nur schildern.
Ући ћу у сили Господа Господа, и славићу само Твоју правду.
17 Du lehrtest mich's in meiner Jugend, Gott, und bis zur Stunde künd' ich Deine Wunder.
Боже! Ти си ме учио од младости, и до данас казујем чудеса Твоја.
18 Nun, so verlaß mich auch im Alter nicht, Gott, nicht im Greisenalter, daß ich der Nachwelt Deine Kraft, der ganzen Zukunft Deine Macht verkünde!
Ни у старости и кад оседех немој ме оставити, Боже, еда бих казивао мишицу Твоју наслеђу, свој омладини силу Твоју,
19 In Deiner Liebe, Gott, so hoch, in der Du Großes tust, wer gleicht Dir, Gott?
Правда је Твоја, Боже, до највише висине; у великим делима, која си учинио, Боже, ко је као Ти?
20 Der Du viel Not und Leid mich fühlen ließest, Du lässest wiederum mich aufleben und führst mich aus der Erde Schlünden,
Колико си ме пута бацао у велике и љуте невоље, пак си ме опет оставио међу живима и из бездана ме земаљских опет извадио.
21 Du machst mir meine Buße groß und tröstest mich dann wieder.
Много си ме пута подизао и понављао утехе.
22 Ich preise alsdann Deine Treue mit Harfenspiel, mein Gott. Ich spiele auf der Zither Dir, Du Heiliger Israels.
И ја Те хвалим уз псалтир, Твоју верност, Боже мој; ударам Ти у гусле, Свече Израиљев!
23 Wenn ich Dir singe, jubeln meine Lippen und meine Seele, die Du rettest.
Радују се уста моја кад певам Теби, и душа моја, коју си избавио.
24 Auch meine Zunge spricht von Deiner Liebe immerfort; denn tief beschämt zuschanden werden, die mein Verderben suchen.
И језик мој сваки дан казује правду Твоју; јер су постиђени и посрамљени они који ми траже зла.
