Psalm 69
1 Auf den Siegesspender, für den öffentlichen Gottesdienst, von David. Gott! Rette mich! Bis an die Kehle geht mir das Gewässer.
Помози ми, Боже, јер дође вода до душе.
2 Ich sinke ohne Halt in tiefen Schlamm hineingeraten in die Wassertiefen; mich überströmen Strudel.
Пропадам у дубоком глибу, где нема дна; тонем води у дубине, и вали ме затрпавају.
3 Vom Rufen bin ich müde, heiser ist mir meine Kehle, und meine Augen nehmen ab vom Schaun nach meinem Gott. -
Изнемогох вичући, промуче ми грло, побелеше ми очи погледајући Бога.
4 Die ohne Grund mich hassen, mehr als meines Hauptes Haare sind sie. Zuviel für meine Kräfte sind, die mich für nichts befehden. Erstatten soll ich, was ich nie geraubt.
Оних који мрзе на ме низашта има више него косе на глави мојој; осилише који хоће да ме погубе, лажљиви непријатељи моји. Шта нисам отимао, ваља да вратим.
5 Du wußtest, Gott, von meiner Torheit, und meine Schuld entging Dir nicht.
Боже! Ти знаш је ли у мени безумље, и кривице моје нису сакривене од Тебе.
6 Laß meinetwegen nicht zuschanden werden, die auf Dich harren, Herr, Du Herr der Heeresscharen! Nicht meinetwegen laß in Schmach geraten, die nach Dir suchen, Du Gott Israels!
Немој да се постиде у мени који се уздају у Тебе, Господе, Господе над војскама! Немој да се посраме у мени који траже Тебе, Боже Израиљев!
7 Denn Deinetwegen habe ich erduldet Schmach, hat Scham mein Angesicht bedeckt.
Јер Тебе ради подносим руг, и срамота попаде лице моје.
8 Selbst meinen Brüdern bin ich fremd geworden, ein Fremdling meiner Mutter Söhnen.
Туђин постадох браћи својој, и незнан синовима матере своје.
9 Denn mich verzehrt der Eifer für Dein Haus; der Geifer Deiner Schmäher fällt auf mich.
Јер ревност за кућу Твоју једе ме и ружења оних који Тебе руже падају на ме.
10 Wenn ich durch Fasten mich kasteie, so wird es mir zum Schimpf.
Плачем, постим се душом својом, и то ми се прима за зло;
11 Und mache ich zu meinem Kleid das Bußgewand, dann bin ich ihnen zum Gespött.
Место хаљине облачим врећу, и бивам им прича.
12 Die an den Toren sitzen, reden über mich, in Liedern voller Spott tun es die Zecher.
О мени се разговарају седећи на вратима, пијући вино певају ме.
13 Ich aber bete, Herr, zu Dir um eine Gnadenzeit. In Deiner reichen Huld erhöre mich, o Gott, durch Deine treue Hilfe!
А ја се молим Теби, Господе; време је да се смилујеш, Боже; по великој милости својој услиши ме, јер је истинито спасење Твоје.
14 Befrei mich aus dem Schlamm, daß ich nicht sinke! Daß ich befreit von meinen Hassern werde, aus der Wassertiefe!
Извади ме из глиба, да не пропаднем; да се избавим од ненавидника и из дубоке воде;
15 Die Flut laß nicht mich überströmen und nicht die Tiefe mich verschlingen! Der Brunnen schließe seinen Schlund nicht über mir!
Да ме не узме вода на матицу, да ме не прождре пучина, и да не склопи јама нада мном ждрела свог.
16 Erhör mich, Herr, nach Deiner Huld, der köstlichen! Und wende Dich mir zu nach Deiner reichen Liebe!
Услиши ме, Господе, јер је благост Твоја милосрдна, по великој доброти својој погледај ме.
17 Verhüll Dein Angesicht vor Deinem Knechte nicht! Mir ist so bang. Erhör mich eilends!
Немој одвратити лице своје од слуге свог; јер ме је туга; похитај, услиши ме.
18 Herbei zu meiner Seele! Sie erlöse! Um meiner Feinde willen rette mich!
Приближи се души мојој, избави је; насупрот непријатељима мојим избави ме.
19 Du kennst ja meine Schmach und Schande und meinen Schimpf bei allen meinen Drängern.
Ти знаш под каквим сам ругом, стидом и срамотом; пред Тобом су сви непријатељи моји.
20 Die Schmach bricht mir das Herz, ich bin verzweifelt. Auf Mitleid hoffe ich, jedoch umsonst, auf Tröster, doch ich finde keinen.
Срамота сатре срце моје, изнемогох; чекам хоће ли се коме сажалити, али нема никога; хоће ли ме ко потешити, али не налазим.
21 Sie mischen Galle mir ins Essen und geben Essig mir für meinen Durst.
Дају ми жуч да једем, и у жеђи мојој поје ме оцтом.
22 Daß ihre Tafel ihnen eine Falle werde, für sie zur Schlinge ihr Gelage!
Трпеза њихова нека им буде мрежа и замка, то нека им буде плата.
23 Daß ihre Augen finster werden und nichts sehen mehr! Laß ihre Hüften wanken immerdar!
Нека им потамне очи њихове, да не виде, и њихове бедре раслаби засвагда.
24 Gieß Deinen Grimm doch über sie, und Deine Zornglut packe sie!
Излиј на њих јарост своју, и пламен гнева Твог нека их обузме!
25 Verödet sei ihr Lager und ihre Zelte unbewohnt!
Стан њихов нека опусти, и у њиховим шаторима нека не буде никога да живи.
26 Denn sie verfolgen, den Du schlägst, und fügen zu dem Schmerze Deiner Wunden neuen.
Јер кога си Ти поразио, они гоне, и умножавају јаде онима које си Ти ранио.
27 Schuld füg zu ihrer Schuld hinzu, daß sie nicht schuldlos vor Dir werden!
Мећи на њих кривицу за кривицом, да не дођу до правде Твоје.
28 Sie seien aus dem Buch der Lebenden getilgt, nicht aufgezeichnet mit den Frommen!
Нека се избришу из књиге живих, и с праведницима нек не буду записани.
29 Mich, der ich arm und leidend bin, beglücke Deine Hilfe, Gott!
А ја сам ништ и болан; помоћ Твоја, Боже, нек ме заклони.
30 In Liedern preise ich den Namen Gottes und ehre ihn gar hoch durch Lobgesang.
Славићу име Божије у песми, величаћу Га у хвали.
31 Denn dies gefällt dem Herrn viel mehr als Rinder, mehr als gehörnte und behufte Stiere:
То је Богу милије од вола, од телета с роговима и с папцима.
32 Schaut her, ihr frommen Dulder! Und werdet froh, ihr Gottessucher! Und euer Herz leb wieder auf!
Видеће ништи и радоваће се. Који тражите Бога, оживеће срце ваше.
33 Der Herr erhört die Armen, verschmäht die Seinen nicht in Banden.
Јер Бог чује убоге, и сужања својих не оглуша се.
34 Der Himmel und die Erde preise ihn, das Meer und alles, was darin sich regt!
Нека Га хвале небеса и земља, мора и све што се у њима миче!
35 Denn Gott hilft Sion wieder auf; läßt Judas Städte wiederum ersteh'nals Wohnstatt und als Erbe.
Јер ће Бог спасти Сион, сазидаће градове Јудине; и људи ће се онде населити и наследиће га.
36 Und seiner Diener Stamm nimmt's in Besitz: Die seinen Namen lieben, wohnen drin.
И наслеђе ће се слуга Његових утврдити у њему и који љубе име Његово наставаће на њему.
