Psalm 74
1 Ein Maskil; von Asaph. Gott, warum hast du verworfen für immer, raucht dein Zorn wider die Herde deiner Weide?
Зашто се, Боже, срдиш на нас дуго; дими се гнев Твој на овце паше Твоје?
2 Gedenke deiner Gemeinde, die du erworben hast vor alters, erlöst als dein Erbteil, des Berges Zion, auf welchem du gewohnt hast!
Опомени се сабора свог, који си стекао од старине, искупио себи у наследну државу, горе Сиона, на којој си се населио.
3 Erhebe deine Tritte zu den immerwährenden Trümmern! Alles im Heiligtum hat der Feind verderbt.
Подигни стопе своје на старе развалине: све је разрушио непријатељ у светињи.
4 Es brüllen deine Widersacher inmitten deiner Versammlungsstätte; sie haben ihre Zeichen als Zeichen gesetzt.
Ричу непријатељи Твоји на месту сабора Твојих, своје обичаје постављају место наших обичаја.
5 Sie erscheinen wie einer, der die Axt emporhebt im Dickicht des Waldes;
Видиш, они су као онај који подиже секиру на сплетене гране у дрвета.
6 und jetzt zerschlagen sie sein Schnitzwerk allzumal mit Beilen und mit Hämmern.
Све у њему што је резано разбише секирама и брадвама.
7 Sie haben dein Heiligtum in Brand gesteckt, zu Boden entweiht die Wohnung deines Namens.
Огњем сажегоше светињу Твоју; на земљу обаливши оскврнише стан имена Твог.
8 Sie sprachen in ihrem Herzen: Laßt uns sie niederzwingen allesamt! Verbrannt haben sie alle Versammlungsstätten Gottes im Lande.
Рекоше у срцу свом: Потримо их сасвим. Попалише сва места сабора Божијих на земљи.
9 Unsere Zeichen sehen wir nicht; kein Prophet ist mehr da, und keiner bei uns, welcher weiß, bis wann.
Обичаја својих не видимо, нема више пророка, и нема у нас ко би знао докле ће то трајати.
10 Bis wann, o Gott, soll höhnen der Bedränger, soll der Feind deinen Namen verachten immerfort?
Докле ће се, Боже, ругати насилник? Хоће ли довека противник пркосити имену Твом?
11 Warum ziehst du deine Hand und deine Rechte zurück? Hervor aus deinem Busen, mache ein Ende!
Зашто устављаш руку своју и десницу своју? Пружи из недара својих, и истреби их.
12 Gott ist ja mein König von alters her, der Rettungen schafft inmitten des Landes.
Боже, царе мој, који од старине твориш спасење посред земље!
13 Du zerteiltest das Meer durch deine Macht, zerschelltest die Häupter der Wasserungeheuer auf den Wassern.
Ти си силом својом раскинуо море, и сатро главе воденим наказама.
14 Du zerschmettertest die Häupter des Leviathans, gabst ihn zur Speise dem Volke, den Bewohnern der Wüste.
Ти си размрскао главу крокодилу, дао га онима који живе у пустињи да га једу.
15 Du ließest Quell und Bach hervorbrechen, immerfließende Ströme trocknetest du aus.
Ти си отворио изворе и потоке, Ти си исушио реке које не пресишу.
16 Dein ist der Tag, dein auch die Nacht; den Mond und die Sonne hast du bereitet.
Твој је дан и Твоја је ноћ, Ти си поставио звезде и сунце.
17 Du hast festgestellt alle Grenzen der Erde; Sommer und Winter, du hast sie gebildet.
Ти си утврдио све крајеве земаљске, лето и зиму Ти си уредио.
18 Gedenke dessen: der Feind hat Jehova gehöhnt, und ein törichtes Volk hat deinen Namen verachtet.
Опомени се тога, непријатељ се руга Господу, и народ безумни не мари за име Твоје.
19 Gib nicht dem Raubtiere hin die Seele deiner Turteltaube; die Schar deiner Elenden vergiß nicht für immer!
Не дај зверима душу грлице своје, немој заборавити стадо страдалаца својих засвагда.
20 Schaue hin auf den Bund! Denn die finsteren Örter der Erde sind voll von Wohnungen der Gewalttat.
Погледај на завет; јер су све пећине земаљске пуне станова безакоња.
21 Nicht kehre beschämt zurück der Unterdrückte; laß den Elenden und Armen deinen Namen loben!
Невољник нек се не врати срамотан, ништи и убоги нека хвале име Твоје.
22 Stehe auf, o Gott, führe deinen Rechtsstreit! Gedenke deiner Verhöhnung von den Toren den ganzen Tag!
Устани, Боже, брани ствар своју, опомени се како Ти се безумник руга сваки дан!
23 Vergiß nicht die Stimme deiner Widersacher! Das Getöse derer, die sich wider dich erheben, steigt auf beständig.
Не заборави обести непријатеља својих, вике, коју једнако дижу противници Твоји!
