Job 7
1 L'homme ne fait-il pas sur la terre le service d'un soldat, et ses jours ne sont-ils pas comme les jours d'un mercenaire?
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2 Comme l'esclave soupire après l'ombre, et comme un journalier attend son salaire,
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3 ainsi j'eus pour mon lot des mois de douleur, et des nuits de tourment ont été mon partage.
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4 Couché, je dis: Quand me lèverai-je? la nuit finira-t-elle? et je m'excède d'agitations jusqu'à l'aube du jour.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5 Mon corps se couvre de vers et d'une croûte terreuse, ma peau se roidit, et de nouveau suppure.
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 Mes jours fuient plus prompts que la navette, ils se consument, et je suis sans espoir.
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7 Souviens-Toi que ma vie est un souffle! Mes yeux ne reverront plus de bonheur;
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8 l'œil de celui qui me voit, ne m'apercevra plus; Tes yeux me chercheront, et je ne serai plus.
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)
10 il ne rentre plus dans sa maison, et ses lieux ne le reconnaissent plus.
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11 Aussi ne mettrai-je pas un frein à ma bouche, mais je parlerai dans l'angoisse de mon cœur, et me plaindrai dans l'amertume de mon âme.
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12 Suis-je une mer? suis-je un dragon, que contre moi Tu mettes une barrière?
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13 Quand je dis: Mon lit me soulagera, ma couche portera une partie de ma peine!
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14 alors tu m'effraies par des songes, et par des visions tu m'épouvantes.
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15 Aussi je préférerais suffoquer, mourir, à conserver ma chair.
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16 Je dédaigne la vie! je ne vivrai pas toujours!… Suspends tes coups, car mes jours sont un souffle!
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17 Qu'est-ce que l'homme, pour que tu l'honores, pour que tu prennes garde à lui,
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18 que tu t'occupes de lui chaque matin, et l'éprouves à tous les instants?
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19 Jusques à quand les yeux ne me quitteront-ils pas, ne me laisseras-tu pas le temps d'avaler ma salive?
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20 Si j'ai péché, qu'ai-je pu te faire, observateur des hommes? Pourquoi me fais-tu le but de tes coups, tellement que je suis à moi-même un fardeau?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21 Et que ne pardonnes-tu ma faute, et ne passes-tu mon péché? car bientôt je dormirai dans la poudre, et tu me chercheras, et je ne serai plus.
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
