Psaumes 39
1 Au chef des chantres. A Jeduthun, Psaume de David. Je disais: Je veillerai sur mes voies, De peur de pécher par ma langue; Je mettrai un frein à ma bouche, Tant que le méchant sera devant moi.
Рекох: Чуваћу се на путевима својим да не згрешим језиком својим; зауздаваћу уста своја, док је безбожник преда мном.
2 Je suis resté muet, dans le silence; Je me suis tu, quoique malheureux; Et ma douleur n’était pas moins vive.
Бејах нем и глас не пустих; ћутах и о добру. Али се туга моја подиже,
3 Mon cœur brûlait au-dedans de moi, Un feu intérieur me consumait, Et la parole est venue sur ma langue.
Запали се срце моје у мени, у мислима мојим разгоре се огањ; проговорих језиком својим:
4 Éternel! Dis-moi quel est le terme de ma vie, Quelle est la mesure de mes jours; Que je sache combien je suis fragile.
Кажи ми, Господе, крај мој, и докле ће трајати дани моји? Да знам како сам ништа.
5 Voici, tu as donné à mes jours la largeur de la main, Et ma vie est comme un rien devant toi. Oui, tout homme debout n’est qu’un souffle. (Pause)
Ево с педи дао си ми дане, и век је мој као ништа пред Тобом. Баш је ништа сваки човек жив.
6 Oui, l’homme se promène comme une ombre, Il s’agite vainement; Il amasse, et il ne sait qui recueillera.
Баш ходи човек као утвара; баш се узалуд кида, сабира, а не зна коме ће допасти.
7 Maintenant, Seigneur, que puis-je espérer? En toi est mon espérance.
Па шта да чекам, Господе? Нада је моја у Теби.
8 Délivre-moi de toutes mes transgressions! Ne me rends pas l’opprobre de l’insensé!
Из свега безакоња мог избави ме, не дај ме безумноме на подсмех.
9 Je reste muet, je n’ouvre pas la bouche, Car c’est toi qui agis.
Нем сам, нећу отворити уста својих; јер си ме Ти ударио.
10 Détourne de moi tes coups! Je succombe sous les attaques de ta main.
Олакшај ми ударац свој, силна рука Твоја уби ме.
11 Tu châties l’homme en le punissant de son iniquité, Tu détruis comme la teigne ce qu’il a de plus cher. Oui, tout homme est un souffle. (Pause)
Ако ћеш карати човека за преступе, расточиће се као од мољаца красота његова. Баш је ништа сваки човек.
12 Écoute ma prière, Éternel, et prête l’oreille à mes cris! Ne sois pas insensible à mes larmes! Car je suis un étranger chez toi, Un habitant, comme tous mes pères.
Слушај молитву моју, Господе, и чуј јаук мој. Гледајући сузе моје немој ћутати. Јер сам гост у Тебе и дошљак као и сви стари моји.
13 Détourne de moi le regard, et laisse-moi respirer, Avant que je m’en aille et que ne sois plus!
Немој ме више гневно гледати, па ћу одахнути пре него отидем и више ме не буде.
