Job 29
1 Job prit de nouveau la parole sous forme sentencieuse et dit:
Још настави Јов беседу своју и рече:
2 Oh! Que ne puis-je être comme aux mois du passé, Comme aux jours où Dieu me gardait,
О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,
3 Quand sa lampe brillait sur ma tête, Et que sa lumière me guidait dans les ténèbres!
Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,
4 Que ne suis-je comme aux jours de ma vigueur, Où Dieu veillait en ami sur ma tente,
Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,
5 Quand le Tout-Puissant était encore avec moi, Et que mes enfants m’entouraient;
Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,
6 Quand mes pieds se baignaient dans la crème Et que le rocher répandait près de moi des ruisseaux d’huile!
Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,
7 Si je sortais pour aller à la porte de la ville, Et si je me faisais préparer un siège dans la place,
Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:
8 Les jeunes gens se retiraient à mon approche, Les vieillards se levaient et se tenaient debout.
Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,
9 Les princes arrêtaient leurs discours, Et mettaient la main sur leur bouche;
Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,
10 La voix des chefs se taisait, Et leur langue s’attachait à leur palais.
Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.
11 L’oreille qui m’entendait me disait heureux, L’œil qui me voyait me rendait témoignage;
Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми
12 Car je sauvais le pauvre qui implorait du secours, Et l’orphelin qui manquait d’appui.
Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;
13 La bénédiction du malheureux venait sur moi; Je remplissais de joie le cœur de la veuve.
Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;
14 Je me revêtais de la justice et je lui servais de vêtement, J’avais ma droiture pour manteau et pour turban.
У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.
15 J’étais l’œil de l’aveugle Et le pied du boiteux.
Око бејах слепом и нога хромом.
16 J’étais le père des misérables, J’examinais la cause de l’inconnu;
Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.
17 Je brisais la mâchoire de l’injuste, Et j’arrachais de ses dents la proie.
И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.
18 Alors je disais: Je mourrai dans mon nid, Mes jours seront abondants comme le sable;
Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.
19 L’eau pénétrera dans mes racines, La rosée passera la nuit sur mes branches;
Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.
20 Ma gloire reverdira sans cesse, Et mon arc rajeunira dans ma main.
Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.
21 On m’écoutait et l’on restait dans l’attente, On gardait le silence devant mes conseils.
Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.
22 Après mes discours, nul ne répliquait, Et ma parole était pour tous une bienfaisante rosée;
После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.
23 Ils comptaient sur moi comme sur la pluie, Ils ouvraient la bouche comme pour une pluie du printemps.
Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.
24 Je leur souriais quand ils perdaient courage, Et l’on ne pouvait chasser la sérénité de mon front.
Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.
25 J’aimais à aller vers eux, et je m’asseyais à leur tête; J’étais comme un roi au milieu d’une troupe, Comme un consolateur auprès des affligés.
Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.
