Job 24
1 Pourquoi le Tout-Puissant ne met-il pas des temps en réserve, Et pourquoi ceux qui le connaissent ne voient-ils pas ses jours?
Зашто Свемогућем нису сакривена времена? И који Га знају, не виде дана Његових?
2 On déplace les bornes, On vole des troupeaux, et on les fait paître;
Међе помичу безбожни, отимају стадо и пасу;
3 On enlève l’âne de l’orphelin, On prend pour gage le bœuf de la veuve;
Магарца сиротама одгоне; у залогу узимају вола удовици;
4 On repousse du chemin les indigents, On force tous les malheureux du pays à se cacher.
Сиромахе одбијају с пута; убоги у земљи крију се сви.
5 Et voici, comme les ânes sauvages du désert, Ils sortent le matin pour chercher de la nourriture, Ils n’ont que le désert pour trouver le pain de leurs enfants;
Гле, као дивљи магарци у пустињи излазе на посао свој устајући рано на плен; пустиња је храна њима и деци њиховој.;
6 Ils coupent le fourrage qui reste dans les champs, Ils grappillent dans la vigne de l’impie;
Жању њиву и беру виноград који није њихов;
7 Ils passent la nuit dans la nudité, sans vêtement, Sans couverture contre le froid;
Гола нагоне да ноћује без хаљине, који се немају чим покрити по зими,
8 Ils sont percés par la pluie des montagnes, Et ils embrassent les rochers comme unique refuge.
Окисли од пљуска у гори, немајући заклона, привијају се к стени.
9 On arrache l’orphelin à la mamelle, On prend des gages sur le pauvre.
Грабе сироче од дојке и са сиромаха скидају залог.
10 Ils vont tout nus, sans vêtement, Ils sont affamés, et ils portent les gerbes;
Голог остављају да иде без хаљине, и оне који носе снопове да гладују.
11 Dans les enclos de l’impie ils font de l’huile, Ils foulent le pressoir, et ils ont soif;
Који међу њиховим зидовима уље цеде и грожђе у кацама газе, подносе жеђ.
12 Dans les villes s’exhalent les soupirs des mourants, L’âme des blessés jette des cris… Et Dieu ne prend pas garde à ces infamies!
Људи у граду уздишу, и душе побијених вичу, а Бог не укида то.
13 D’autres sont ennemis de la lumière, Ils n’en connaissent pas les voies, Ils n’en pratiquent pas les sentiers.
Они се противе светлости, не знају за путеве њене и не стају на стазама њеним.
14 L’assassin se lève au point du jour, Tue le pauvre et l’indigent, Et il dérobe pendant la nuit.
Зором устајући крвник убија сиромаха и убогог; а ноћу је као лупеж.
15 L’œil de l’adultère épie le crépuscule; Personne ne me verra, dit-il, Et il met un voile sur sa figure.
И око курварово пази на сумрак говорећи: Да ме око не види. И сакрива лице.
16 La nuit ils forcent les maisons, Le jour ils se tiennent enfermés; Ils ne connaissent pas la lumière.
Прокопавају по мраку куће, које обдан себи забележе; не знају за светлост.
17 Pour eux, le matin c’est l’ombre de la mort, ils en éprouvent toutes les terreurs.
Јер је зора њима свима сен смртни; ако их ко позна, страх их је сена смртног.
18 Eh quoi! L’impie est d’un poids léger sur la face des eaux, Il n’a sur la terre qu’une part maudite, Il ne prend jamais le chemin des vignes!
Брзи су као поврх воде, проклет је део њихов на земљи; неће видети пута виноградског.
19 Comme la sécheresse et la chaleur absorbent les eaux de la neige, Ainsi le séjour des morts engloutit ceux qui pèchent! (Sheol h7585)
Као што суша и врућина граби воде снежне, тако гроб грешнике. (Sheol h7585)
20 Quoi! Le sein maternel l’oublie, Les vers en font leurs délices, On ne se souvient plus de lui! L’impie est brisé comme un arbre,
Заборавља их утроба материна, слатки су црвима, не спомињу се више; као дрво скршиће се неправедник.
21 Lui qui dépouille la femme stérile et sans enfants, Lui qui ne répand aucun bienfait sur la veuve!…
Здружује с њим нероткињу која не рађа, и удовици не чини добра.
22 Non! Dieu par sa force prolonge les jours des violents, Et les voilà debout quand ils désespéraient de la vie;
Граби јаке својом силом; остане ли који, не узда се у живот свој.
23 Il leur donne de la sécurité et de la confiance, Il a les regards sur leurs voies.
Да му Бог да у шта ће се поуздати; али очи Његове пазе на њихове путе.
24 Ils se sont élevés; et en un instant ils ne sont plus, Ils tombent, ils meurent comme tous les hommes, Ils sont coupés comme la tête des épis.
Узвисе се за мало, па их нема; падају и гину као сви други, и као врх од класа одсецају се.
25 S’il n’en est pas ainsi, qui me démentira, Qui réduira mes paroles à néant?
Није ли тако? Ко ће ме утерати у лаж и обратити у ништа речи моје?
