Job 10
1 Mon âme est dégoûtée de la vie! Je donnerai cours à ma plainte, Je parlerai dans l’amertume de mon âme.
Додијао је души мојој живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.
2 Je dis à Dieu: Ne me condamne pas! Fais-moi savoir pourquoi tu me prends à partie!
Рећи ћу Богу: Немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном.
3 Te paraît-il bien de maltraiter, De repousser l’ouvrage de tes mains, Et de faire briller ta faveur sur le conseil des méchants?
Је ли Ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дело руку својих и савет безбожнички обасјаваш?
4 As-tu des yeux de chair, Vois-tu comme voit un homme?
Јесу ли у Тебе очи телесне? Видиш ли као што види човек?
5 Tes jours sont-ils comme les jours de l’homme, Et tes années comme ses années,
Јесу ли дани твоји као дани човечији, и године твоје као век људски,
6 Pour que tu recherches mon iniquité, Pour que tu t’enquières de mon péché,
Те истражујеш моје безакоње и за грех мој разбираш?
7 Sachant bien que je ne suis pas coupable, Et que nul ne peut me délivrer de ta main?
Ти знаш да нисам крив, и нема никога ко би избавио из Твоје руке.
8 Tes mains m’ont formé, elles m’ont créé, Elles m’ont fait tout entier… Et tu me détruirais!
Твоје су ме руке створиле и начиниле, и Ти ме одсвуда потиреш.
9 Souviens-toi que tu m’as façonné comme de l’argile; Voudrais-tu de nouveau me réduire en poussière?
Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.
10 Ne m’as-tu pas coulé comme du lait? Ne m’as-tu pas caillé comme du fromage?
Ниси ли ме као млеко слио и као сир усирио ме?
11 Tu m’as revêtu de peau et de chair, Tu m’as tissé d’os et de nerfs;
Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме.
12 Tu m’as accordé ta grâce avec la vie, Tu m’as conservé par tes soins et sous ta garde.
Животом и милошћу даривао си ме; и старање Твоје чувало је дух мој.
13 Voici néanmoins ce que tu cachais dans ton cœur, Voici, je le sais, ce que tu as résolu en toi-même.
И сакрио си то у срцу свом; али знам да је у Тебе.
14 Si je pèche, tu m’observes, Tu ne pardonnes pas mon iniquité.
Ако сам згрешио, опазио си ме, и ниси ме опростио безакоња мог.
15 Suis-je coupable, malheur à moi! Suis-je innocent, je n’ose lever la tête, Rassasié de honte et absorbé dans ma misère.
Ако сам скривио, тешко мени! Ако ли сам прав, не могу подигнути главе, пун срамоте и видећи муку своју.
16 Et si j’ose la lever, tu me poursuis comme un lion, Tu me frappes encore par des prodiges.
И ако се подигне, гониш ме као лав, и опет чиниш чудеса на мени.
17 Tu m’opposes de nouveaux témoins, Tu multiplies tes fureurs contre moi, Tu m’assailles d’une succession de calamités.
Понављаш сведочанства своја против мене, и умножаваш гнев свој на ме; војске једне за другом излазе на ме.
18 Pourquoi m’as-tu fait sortir du sein de ma mère? Je serais mort, et aucun œil ne m’aurait vu;
Зашто си ме извадио из утробе? О да умрех! Да ме ни око не виде!
19 Je serais comme si je n’eusse pas existé, Et j’aurais passé du ventre de ma mère au sépulcre.
Био бих као да никада нисам био; из утробе у гроб био бих однесен.
20 Mes jours ne sont-ils pas en petit nombre? Qu’il me laisse, Qu’il se retire de moi, et que je respire un peu,
Није ли мало дана мојих? Престани дакле и окани ме се да се мало опоравим,
21 Avant que je m’en aille, pour ne plus revenir, Dans le pays des ténèbres et de l’ombre de la mort,
Пре него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну и у сен смртни,
22 Pays d’une obscurité profonde, Où règnent l’ombre de la mort et la confusion, Et où la lumière est semblable aux ténèbres.
У земљу тамну као мрак и у сен смртни, где нема промене и где је видело као тама.
