Isaïe 17

1 Oracle sur Damas. Voici, Damas ne sera plus une ville, Elle ne sera qu’un monceau de ruines.

Бреме Дамаску. Гле, Дамаск ће се укинути да не буде више град, него ће бити гомила развалина.

2 Les villes d’Aroër sont abandonnées, Elles sont livrées aux troupeaux; Ils s’y couchent, et personne ne les effraie.

Градови ароирски биће остављени, биће за стада, те ће у њима почивати, и нико их неће плашити.

3 C’en est fait de la forteresse d’Éphraïm, Et du royaume de Damas, et du reste de la Syrie: Il en sera comme de la gloire des enfants d’Israël, Dit l’Éternel des armées.

Нестаће градова Јефремових и царства у Дамаску и остатку сирском, биће као слава синова Израиљевих, вели Господ над војскама.

4 En ce jour, la gloire de Jacob sera affaiblie, Et la graisse de sa chair s’évanouira.

И у тај ће дан истанчати слава Јаковљева, и дебело тело његово омршаће.

5 Il en sera comme quand le moissonneur récolte les blés, Et que son bras coupe les épis; Comme quand on ramasse les épis, Dans la vallée de Rephaïm.

Јер ће бити као кад жетелац сабира жито и руком жање класје, и биће као кад се купи класје у долини рафајској.

6 Il en restera un grappillage, comme quand on secoue l’olivier, Deux, trois olives, au haut de la cime, Quatre, cinq, dans ses branches à fruits, Dit l’Éternel, le Dieu d’Israël.

Али ће се оставити у њој пабирци као кад се отресе маслина, па две три остану у врху, и четири пет на родним гранама, вели Господ Бог Израиљев.

7 En ce jour, l’homme regardera vers son créateur, Et ses yeux se tourneront vers le Saint d’Israël;

У то ће време човек погледати на Творца свог, и очи његове гледаће на Свеца Израиљевог;

8 Il ne regardera plus vers les autels, Ouvrage de ses mains, Et il ne contemplera plus ce que ses doigts ont fabriqué, Les idoles d’Astarté et les statues du soleil.

А неће погледати на олтаре, дело руку својих, нити ће гледати на оно што су начинили прсти његови, ни на лугове ни на ликове сунчане.

9 En ce jour, ses villes fortes seront Comme des débris dans la forêt et sur la cime des montagnes, Abandonnés devant les enfants d’Israël: Et ce sera un désert.

У то ће време тврди градови његови бити као остављен грм и огранак, јер ће се оставити ради синова Израиљевих, и биће пустош.

10 Car tu as oublié le Dieu de ton salut, Tu ne t’es pas souvenu du rocher de ton refuge. Aussi tu as fait des plantations d’agrément, Tu as planté des ceps étrangers;

Јер си заборавио Бога спасења свог, и ниси се сећао Стене силе своје; зато сади красне садове и лозу страну пресађуј;

11 Lorsque tu les plantas, tu les entouras d’une haie, Et bientôt tu les fis venir en fleurs. Mais la récolte a fui, au moment de la jouissance: Et la douleur est sans remède.

Дању ради да узрасте шта посадиш, и јутром гледај да ти семе никне; али кад дође до брања разграбиће се, и остаће ти љута жалост.

12 Oh! Quelle rumeur de peuples nombreux! Ils mugissent comme mugit la mer. Quel tumulte de nations! Elles grondent comme grondent les eaux puissantes.

Тешко мноштву великих народа, што буче као што буче мора, и узаврелим народима, којих стоји врева као силних вода;

13 Les nations grondent comme grondent les grandes eaux… Il les menace, et elles fuient au loin, Chassées comme la balle des montagnes au souffle du vent, Comme la poussière par un tourbillon.

Врева стоји народа као великих вода; али ће повикати на њих, и они ће побећи далеко, и биће гоњени као плева по брдима од ветра и као прах од вихора.

14 Quand vient le soir, voici, c’est une ruine soudaine; Avant le matin, ils ne sont plus! Voilà le partage de ceux qui nous dépouillent, Le sort de ceux qui nous pillent.

Увече ето страха, и пре него сване нема никога. То је део оних који нас газе, и наследство оних који отимају од нас.