Job 9
1 Job reprit la parole et dit:
А Јов одговори и рече:
2 Oui, je sais qu’il en est ainsi: comment l’homme aurait-il gain de cause avec Dieu?
Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?
3 Si nous désirions discuter avec lui, pas une fois sur mille il ne daignerait nous répondre.
Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.
4 Eminemment sage, triomphant de force, qui jamais lui tint tête et s’en trouva bien?
Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?
5 Il déplace les montagnes à l’improviste et les bouleverse dans sa colère.
Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;
6 Il fait trembler la terre sur ses bases et ébranle les colonnes qui la supportent.
Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;
7 II donne un ordre au soleil, et le soleil ne paraît point; il met un sceau sur les étoiles.
Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;
8 A lui seul, il déploie les cieux; il chemine sur la crête des vagues.
Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;
9 Ila fait la Grande Ourse, l’Orion, les Pléiades et les demeures sidérales du Midi.
Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;
10 Il accomplit des merveilles sans fin, des prodiges qui ne se peuvent compter.
Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.
11 Ah! S’Il passait auprès de moi, je ne le verrais point; s’il se glissait sous mes yeux, je ne le remarquerais pas.
Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.
12 Quand il empoigne quelqu’un, qui lui fera lâcher prise? Qui lui dira: "Que fais-tu?"
Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?
13 Dieu ne refoule pas sa colère; sous ses coups plient les satellites de l’orgueil.
Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.
14 Et moi j’oserais lui répliquer, je ferais assaut de paroles avec lui,
А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?
15 moi, qui tout innocent que je fusse, ne trouverais rien à lui répondre, et demanderais simplement grâce à mon juge!
Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.
16 Dût-il même se rendre à mon appel, je ne croirais pas qu’il écoute ma voix;
Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.
17 car il m’accable sous un vent de tempête et multiplie gratuitement mes blessures.
Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.
18 Il ne me permet pas de reprendre haleine, tant il m’abreuve d’amertumes.
Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.
19 S’Agit-il de faire preuve de force, il est là! S’Agit-il de jugement, il dira: "Qui pourrait m’assigner?"
Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?
20 Fussé-je innocent, ma bouche me déclarerait coupable! Fussé-je sans reproche, elle me convaincrait de perversité!
Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.
21 Oui, je suis sans reproche! Je ne me soucie pas de la vie, je suis las de l’existence.
Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.
22 Tout revient au même: aussi dis-je que juste et méchant, il les fait également périr.
Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.
23 Si un cataclysme entraîne des morts soudaines, il se rit de l’épreuve des innocents.
Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.
24 Par lui, la terre a été livrée aux impies: il voile les yeux de ceux qui y rendent la justice. Si ce n’est lui, qui serait-ce?
Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?
25 Mes jours sont plus rapides qu’un courrier; ils s’enfuient sans avoir vu le bonheur.
Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.
26 Ils passent comme des barques de jonc, comme l’aigle qui se précipite sur la proie.
Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.
27 Quand je dis: "Je veux oublier ma souffrance, laisser là ma mine attristée et reprendre mes esprits",
Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;
28 je suis envahi par la crainte de mes tourments, sachant bien que tu ne m’absoudras pas.
Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.
29 Je serai déclaré coupable: pourquoi donc prendre une peine inutile?
Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?
30 Dussé-je me laver dans de la neige fondue et purifier mes mains avec de la potasse,
Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,
31 aussitôt tu me plongerais dans une fosse fangeuse, et mes vêtements mêmes auraient horreur de moi.
Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.
32 Car il n’est pas un homme comme moi pour que je lui réponde et que nous paraissions ensemble en justice.
Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;
33 Il n’existe pas d’arbitre entre nous, qui puisse poser sa main sur tous deux.
Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.
34 Qu’il écarte de moi sa verge, et que ses terreurs cessent de peser sur moi.
Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;
35 Alors je parlerai sans le redouter, car je n’en suis pas là dans le secret de ma conscience.
Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.
