Psaumes 109
1 Au chef de musique. De David. Psaume. Ô Dieu de ma louange! ne te tais point.
Боже, славо моја, немој ћутати,
2 Car la bouche du méchant et la bouche de la fraude se sont ouvertes contre moi: ils parlent contre moi avec une langue menteuse,
Јер се уста безбожничка и уста лукава на ме отворише; говоре са мном језиком лажљивим.
3 Et ils m’ont entouré de paroles de haine, et ils me font la guerre sans cause.
Речима злобним са свих страна гоне ме, и оружају се на ме низашта.
4 Pour mon amour, ils ont été mes adversaires; mais moi [je me suis adonné à la] prière.
За љубав моју устају на мене, а ја се молим.
5 Et ils m’ont rendu le mal pour le bien, et la haine pour mon amour.
Враћају ми зло за добро, и мржњу за љубав моју.
6 Prépose sur lui un méchant, et que l’adversaire se tienne à sa droite;
Постави над њим старешину безбожника, и противник нека му стане с десне стране.
7 Quand il sera jugé, qu’il soit déclaré méchant, et que sa prière lui soit [comptée] comme un péché;
Кад се стане судити, нека изађе крив, и молитва његова нека буде грех.
8 Que ses jours soient peu nombreux, qu’un autre prenne sa charge;
Нека буду дани његови кратки, и власт његову нека добије други.
9 Que ses fils soient orphelins, et sa femme veuve;
Деца његова нек буду сироте, и жена његова удовица.
10 Que ses fils soient vagabonds, et qu’ils mendient, et qu’ils aillent quêtant loin de leurs [demeures en] ruines.
Деца његова нек се потуцају и просе, и нека траже хлеба изван својих пустолина.
11 Que l’usurier jette le filet sur tout ce qui est à lui, et que les étrangers pillent [le fruit de] son travail;
Нека му узме дужник све што има, и нека разграбе туђини муку његову.
12 Qu’il n’y ait personne qui étende sa bonté sur lui, et qu’il n’y ait personne qui use de grâce envers ses orphelins;
Нек се не нађе нико ко би га љубио, ни ко би се смиловао на сироте његове.
13 Que sa postérité soit retranchée; que, dans la génération qui suivra, leur nom soit effacé;
Наслеђе његово нек се затре, у другом колену нека погине име њихово.
14 Que l’iniquité de ses pères revienne en mémoire devant l’Éternel, et que le péché de sa mère ne soit point effacé;
Безакоње старих његових нек се спомене у Господа, и грех матере његове нек се не избрише.
15 Qu’ils soient continuellement devant l’Éternel, et qu’il retranche leur mémoire de la terre;
Нека буду свагда пред Господом, и Он нека истреби спомен њихов на земљи;
16 Parce qu’il ne s’est point souvenu d’user de bonté, et qu’il a persécuté l’affligé et le pauvre, et celui qui a le cœur brisé, pour le faire mourir.
Зато што се није сећао чинити милост, него је гонио човека ништег и убогог, и тужном у срцу тражио смрт.
17 Et il a aimé la malédiction: – qu’elle vienne sur lui! Et il n’a pas pris plaisir à la bénédiction: – qu’elle soit loin de lui!
Љубио је клетву, нека га и стигне; није марио за благослов, нека и отиде од њега.
18 Et qu’il soit revêtu de la malédiction comme de sa robe; et qu’elle entre au-dedans de lui comme de l’eau, et dans ses os comme de l’huile;
Нек се обуче у клетву као у хаљину, и она нек уђе у њега као вода, и као уље у кости његове.
19 Qu’elle lui soit comme un vêtement dont il se couvre, et comme une ceinture qui le ceigne continuellement.
Нек му она буде као хаљина, у коју се облачи, и као појас, којим се свагда паше.
20 Telle soit, de par l’Éternel, la récompense de mes adversaires et de ceux qui parlent en mal contre mon âme.
Таква плата нек буде од Господа онима који ме ненавиде, и који говоре зло на душу моју.
21 Mais toi, Éternel! Seigneur! agis pour moi à cause de ton nom; car ta gratuité est bonne; délivre-moi;
А мени, Господе, Господе, учини шта приличи имену Твом. Ти си добар, милошћу својом избави ме.
22 Car je suis affligé et pauvre, et mon cœur est blessé au-dedans de moi.
Јер сам невољан и ништ, и срце је моје рањено у мени.
23 Je m’en vais comme l’ombre quand elle s’allonge; je suis jeté çà et là comme la sauterelle;
Нестаје ме као сена, кад се одмиче; терају ме као скакавце.
24 Mes genoux chancellent par le jeûne, et ma chair s’est amaigrie et n’a plus sa graisse.
Колена моја изнемогоше од поста, и тело моје омрша.
25 Et moi, je leur suis en opprobre; quand ils me voient, ils hochent la tête.
Постадох подсмех њима; видећи ме машу главом својом.
26 Aide-moi, Éternel, mon Dieu! Sauve-moi selon ta bonté!
Помози ми, Господе, Боже мој, спаси ме по милости својој.
27 Et qu’on sache que c’est ici ta main, – que toi, ô Éternel! tu l’as fait.
Нека познају да је ово Твоја рука, и Ти, Господе, да си ово учинио.
28 Qu’eux, ils maudissent; mais toi, bénis. S’ils s’élèvent, qu’ils soient honteux, et que ton serviteur se réjouisse.
Они куну, а Ти благослови; устају, али нек се постиде, и слуга се Твој обрадује.
29 Que mes adversaires soient revêtus de confusion, et qu’ils se couvrent de leur honte comme d’un manteau.
Нек се противници моји обуку у срамоту, и као хаљином нек се покрију стидом својим.
30 [Alors] de ma bouche je célébrerai hautement l’Éternel, et je le louerai au milieu de la multitude;
Хвалићу Господа веома устима својим, и усред многих славићу Га,
31 Car il s’est tenu à la droite du pauvre, pour le sauver de ceux qui jugeaient son âme.
Јер стоји с десне стране убогоме, да би га спасао од оних који осуђују душу његову.
