Job 14
1 L’homme né de femme est de peu de jours et rassasié de trouble;
Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.
2 Il sort comme une fleur, et il est fauché; il s’enfuit comme une ombre, et il ne dure pas.
Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.
3 Pourtant, sur lui tu ouvres tes yeux, et tu me fais venir en jugement avec toi!
И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!
4 Qui est-ce qui tirera de l’impur un [homme] pur? Pas un!
Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.
5 Si ses jours sont déterminés, si le nombre de ses mois est par-devers toi, si tu lui as posé ses limites, qu’il ne doit pas dépasser,
Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.
6 Détourne de lui ton regard, et il aura du repos, jusqu’à ce que, comme un mercenaire, il achève sa journée;
Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.
7 Car il y a de l’espoir pour un arbre: s’il est coupé, il repoussera encore, et ses rejetons ne cesseront pas.
Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;
8 Si sa racine vieillit dans la terre, et si son tronc meurt dans la poussière,
Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,
9 À l’odeur de l’eau il poussera, et il fera des branches comme un jeune plant;
Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.
10 Mais l’homme meurt et gît là; l’homme expire, et où est-il?
А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?
11 Les eaux s’en vont du lac; et la rivière tarit et sèche:
Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,
12 Ainsi l’homme se couche et ne se relève pas: jusqu’à ce qu’il n’y ait plus de cieux, ils ne s’éveillent pas, et ils ne se réveillent pas de leur sommeil.
Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.
13 Oh! si tu voulais me cacher dans le shéol, me tenir caché jusqu’à ce que ta colère se détourne, me fixer un temps arrêté, et puis te souvenir de moi, – (Sheol h7585)
О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути! (Sheol h7585)
14 (Si un homme meurt, revivra-t-il?) tous les jours de ma détresse, j’attendrais jusqu’à ce que mon état vienne à changer:
Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.
15 Tu appellerais, et moi je te répondrais; ton désir serait tourné vers l’œuvre de tes mains;
Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.
16 Car maintenant tu comptes mes pas: ne veilles-tu pas sur mon péché?
А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.
17 Ma transgression est scellée dans un sac, et [dans tes pensées] tu ajoutes à mon iniquité.
Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.
18 Mais une montagne qui s’éboule est réduite en poussière, et le rocher est transporté de son lieu;
Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,
19 Les eaux usent les pierres, leur débordement emporte la poussière de la terre: ainsi tu fais périr l’espoir de l’homme.
И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.
20 Tu le domines pour toujours, et il s’en va; tu changes sa face, et tu le renvoies.
Надвађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.
21 Ses fils sont honorés, et il ne le sait pas; ils sont abaissés, et il ne s’en aperçoit pas.
Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.
22 Sa chair ne souffre que pour lui-même, et son âme ne mène deuil que sur lui-même.
Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.
