Job 29
1 Job reprit encore son discours et dit:
Још настави Јов беседу своју и рече:
2 Oh! Qui me rendra les mois d’autrefois, les jours où Dieu veillait à ma garde;
О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,
3 quand sa lampe brillait sur ma tête, et que sa lumière me guidait dans les ténèbres!
Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,
4 Tel que j’étais aux jours de mon âge mûr, quand Dieu me visitait familièrement dans ma tente,
Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,
5 quand le Tout-Puissant était encore avec moi, et que mes fils m’entouraient;
Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,
6 quand je lavais mes pieds dans le lait, et que le rocher me versait des flots d’huile!
Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,
7 Lorsque je sortais pour me rendre à la porte de la ville, et que j’établissais mon siège sur la place publique,
Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:
8 en me voyant, les jeunes gens se cachaient, les vieillards se levaient et se tenaient debout.
Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,
9 Les princes retenaient leurs paroles, et mettaient leur main sur la bouche.
Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,
10 La voix des chefs restait muette, leur langue s’attachait à leur palais.
Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.
11 L’oreille qui m’entendait me proclamait heureux, l’œil qui me voyait me rendait témoignage.
Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми
12 Car je sauvais le pauvre qui implorait du secours, et l’orphelin dénué de tout appui.
Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;
13 La bénédiction de celui qui allait périr venait sur moi, je remplissais de joie le cœur de la veuve.
Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;
14 Je me revêtais de la justice comme d’un vêtement, mon équité était mon manteau et mon turban.
У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.
15 J’étais l’œil de l’aveugle, et le pied du boiteux.
Око бејах слепом и нога хромом.
16 J’étais le père des pauvres, j’examinais avec soin la cause de l’inconnu.
Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.
17 Je brisais la mâchoire de l’injuste, et j’arrachais sa proie d’entre les dents.
И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.
18 Je disais: « Je mourrai dans mon nid, j’aurai des jours nombreux comme le sable.
Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.
19 Mes racines s’étendent vers les eaux, la rosée passe la nuit dans mon feuillage.
Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.
20 Ma gloire reverdira sans cesse, et mon arc reprendra sa vigueur dans ma main. »
Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.
21 On m’écoutait et l’on attendait, on recueillait en silence mon avis.
Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.
22 Après que j’avais parlé, personne n’ajoutait rien; ma parole coulait sur eux comme la rosée.
После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.
23 Ils m’attendaient comme on attend la pluie; ils ouvraient la bouche comme aux ondées du printemps.
Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.
24 Si je leur souriais, ils ne pouvaient le croire; ils recueillaient avidement ce signe de faveur.
Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.
25 Quand j’allais vers eux, j’avais la première place, je siégeais comme un roi entouré de sa troupe, comme un consolateur au milieu des affligés.
Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.
