Jobin 3
1 Senjälkeen Job avasi suunsa ja kirosi syntymäpäivänsä;
Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
2 Job lausui ja sanoi:
И проговоривши Јов рече:
3 "Kadotkoon se päivä, jona minä synnyin, ja se yö, joka sanoi: 'Poika on siinnyt'.
Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
4 Se päivä muuttukoon pimeydeksi; älköön Jumala korkeudessa sitä kysykö, älköönkä valonsäde sille paistako.
Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!
5 Omistakoon sen pimeys ja pilkkopimeä, pilvi laskeutukoon sen päälle, peljästyttäkööt sitä päivänpimennykset.
Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
6 Sen yön ryöstäköön pimeys; älköön se iloitko vuoden päivien parissa, älköön tulko kuukausien lukuun.
Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!
7 Katso, hedelmätön olkoon se yö, älköön siinä riemuhuuto raikuko.
Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!
8 Kirotkoot sen päivänmanaajat, ne, jotka saavat hereille Leviatanin.
Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
9 Pimentykööt sen kointähdet, odottakoon se valoa, joka ei tule, älköön se aamuruskon silmäripsiä nähkö,
Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;
10 koska se ei sulkenut minulta kohdun ovia eikä kätkenyt vaivaa minun silmiltäni.
Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
11 Miksi en kuollut heti äidin helmaan, miksi en menehtynyt kohdusta tullessani?
Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?
12 Miksi olivat minua vastaanottamassa polvet, minkätähden rinnat imeäkseni?
Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?
13 Sillä makaisinhan rauhassa silloin, nukkuisin ja saisin levätä
Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
14 kuningasten ja maan neuvosmiesten kanssa, jotka ovat rakentaneet itselleen pyramiideja,
С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
15 päämiesten kanssa, joilla on ollut kultaa, jotka ovat täyttäneet talonsa hopealla;
Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
16 tahi olisin olematon niinkuin maahan kätketty keskoinen, niinkuin sikiöt, jotka eivät ole päivänvaloa nähneet.
Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?
17 Siellä lakkaavat jumalattomat raivoamasta, siellä saavat uupuneet levätä;
Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,
18 kaikki vangit ovat rauhassa, eivät kuule käskijän ääntä.
И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.
19 Yhtäläiset ovat siellä pieni ja suuri, orja on vapaa herrastansa.
Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.
20 Miksi hän antaa vaivatulle valoa ja elämää murhemielisille,
Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,
21 jotka odottavat kuolemaa, eikä se tule, jotka etsivät sitä enemmän kuin aarretta,
Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
22 jotka iloitsisivat riemastuksiin asti, riemuitsisivat, jos löytäisivät haudan-
Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
23 miehelle, jonka tie on ummessa, jonka Jumala on aitaukseen sulkenut?
Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?
24 Sillä huokaukseni on tullut minun leiväkseni, valitukseni valuu kuin vesi.
Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.
25 Sillä mitä minä kauhistuin, se minua kohtasi, ja mitä minä pelkäsin, se minulle tapahtui.
Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.
26 Ennenkuin tyynnyin, rauhan ja levon sain, tuli tuska jälleen."
Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.
