Psalms 42
1 To the Overseer. — An Instruction. By sons of Korah. As a hart doth pant for streams of water, So my soul panteth toward Thee, O God.
Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже!
2 My soul thirsted for God, for the living God, When do I enter and see the face of God?
Жедна је душа моја Бога, Бога Живога, кад ћу доћи и показати се лицу Божијем?
3 My tear hath been to me bread day and night, In their saying unto me all the day, 'Where [is] thy God?'
Сузе су ми хлеб дан и ноћ, кад ми сваки дан говоре: Где је Бог твој?
4 These I remember, and pour out my soul in me, For I pass over into the booth, I go softly with them unto the house of God, With the voice of singing and confession, The multitude keeping feast!
Душа се моја пролива кад се опомињем како сам ходио сред многог људства; ступао у дом Божји, а људство празнујући певаше и подвикиваше.
5 What! bowest thou thyself, O my soul? Yea, art thou troubled within me? Wait for God, for still I confess Him: The salvation of my countenance — My God!
Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу Га још славити, Спаситеља мог и Бога мог.
6 In me doth my soul bow itself, Therefore I remember Thee from the land of Jordan, And of the Hermons, from the hill Mizar.
Клонула је у мени душа зато што Те помињем у земљи јорданској, на Ермону, на гори малој.
7 Deep unto deep is calling At the noise of Thy water-spouts, All Thy breakers and Thy billows passed over me.
Бездана бездану дозива гласом слапова Твојих; све воде Твоје и вали Твоји на мене навалише.
8 By day Jehovah commandeth His kindness, And by night a song [is] with me, A prayer to the God of my life.
Дању је јављао Господ милост своју, а ноћу Му је песма у мене, молитва Богу живота мог.
9 I say to God my rock, 'Why hast Thou forgotten me? Why go I mourning in the oppression of an enemy?
Рећи ћу Богу, граду свом: Зашто си ме заборавио? Зашто идем сетан од пакости непријатељеве?
10 With a sword in my bones Have mine adversaries reproached me, In their saying unto me all the day, 'Where [is] thy God?'
Који ми пакосте, пребијајући кости моје, ругају ми се говорећи ми сваки дан: Где ти је Бог?
11 What! bowest thou thyself, O my soul? And what! art thou troubled within me? Wait for God, for still I confess Him, The salvation of my countenance, and my God!
Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу Га још славити, Спаситеља мог и Бога мог.
