Lamentations 5
1 Remember, O Jehovah, what hath befallen us, Look attentively, and see our reproach.
Опомени се, Господе, шта нас задеси; погледај и види срамоту нашу.
2 Our inheritance hath been turned to strangers, Our houses to foreigners.
Наследство наше привали се туђинцима, домови наши иностранцима.
3 Orphans we have been — without a father, our mothers [are] as widows.
Постасмо сироте, без оца, матере наше као удовице.
4 Our water for money we have drunk, Our wood for a price doth come.
Своју воду пијемо за новце, своја дрва купујемо.
5 For our neck we have been pursued, We have laboured — there hath been no rest for us.
На врату нам је јарам, и гоне нас; уморени немамо одмора.
6 [To] Egypt we have given a hand, [To] Asshur, to be satisfied with bread.
Пружамо руку к Мисирцима и Асирцима, да се наситимо хлеба.
7 Our fathers have sinned — they are not, We their iniquities have borne.
Оци наши згрешише, и нема их, а ми носимо безакоња њихова.
8 Servants have ruled over us, A deliverer there is none from their hand.
Робови нам господаре, нема никога да избави из руку њихових.
9 With our lives we bring in our bread, Because of the sword of the wilderness.
Са страхом за живот свој од мача у пустињи доносимо себи хлеб.
10 Our skin as an oven hath been burning, Because of the raging of the famine.
Кожа нам поцрне као пећ од љуте глади.
11 Wives in Zion they have humbled, Virgins — in cities of Judah.
Срамоте жене на Сиону и девојке по градовима Јудиним.
12 Princes by their hand have been hanged, The faces of elders have not been honoured.
Кнезове вешају својим рукама, не поштују лице старачко.
13 Young men to grind they have taken, And youths with wood have stumbled.
Младиће узимају под жрвње, и деца падају под дрвима.
14 The aged from the gate have ceased, Young men from their song.
Стараца нема више на вратима, ни младића на певању.
15 Ceased hath the joy of our heart, Turned to mourning hath been our dancing.
Неста радости срцу нашем, игра наша претвори се у жалост.
16 Fallen hath the crown [from] our head, Woe [is] now to us, for we have sinned.
Паде венац с главе наше; тешко нама, што згрешисмо!
17 For this hath our heart been sick, For these have our eyes been dim.
Стога је срце наше жалосно, стога очи наше потамнеше,
18 For the mount of Zion — that is desolate, Foxes have gone up on it.
Са горе Сиона, што опусте, и лисице иду по њој.
19 Thou, O Jehovah, to the age remainest, Thy throne to generation and generation.
Ти, Господе, остајеш довека, престо Твој од колена до колена.
20 Why for ever dost Thou forget us? Thou forsakest us for length of days!
Зашто хоћеш да нас заборавиш довека, да нас оставиш задуго?
21 Turn us back, O Jehovah, unto Thee, And we turn back, renew our days as of old.
Обрати нас, Господе, к себи, и обратићемо се; понови дане наше како беху пре.
22 For hast Thou utterly rejected us? Thou hast been wroth against us — exceedingly?
Јер еда ли ћеш нас сасвим одбацити и гневити се на нас веома?
