Job 7
1 Is there not a warfare to man on earth? And as the days of an hireling his days?
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2 As a servant desireth the shadow, And as a hireling expecteth his wage,
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3 So I have been caused to inherit months of vanity, And nights of misery they numbered to me.
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4 If I lay down then I said, 'When do I rise!' And evening hath been measured, And I have been full of tossings till dawn.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5 Clothed hath been my flesh [with] worms, And a clod of dust, My skin hath been shrivelled and is loathsome,
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 My days swifter than a weaving machine, And they are consumed without hope.
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7 Remember Thou that my life [is] a breath, Mine eye turneth not back to see good.
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8 The eye of my beholder beholdeth me not. Thine eyes [are] upon me — and I am not.
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
9 Consumed hath been a cloud, and it goeth, So he who is going down to Sheol cometh not up. (Sheol h7585)
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)
10 He turneth not again to his house, Nor doth his place discern him again.
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11 Also I — I withhold not my mouth — I speak in the distress of my spirit, I talk in the bitterness of my soul.
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12 A sea -[monster] am I, or a dragon, That thou settest over me a guard?
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13 When I said, 'My bed doth comfort me,' He taketh away in my talking my couch.
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14 And thou hast affrighted me with dreams, And from visions thou terrifiest me,
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15 And my soul chooseth strangling, Death rather than my bones.
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16 I have wasted away — not to the age do I live. Cease from me, for my days [are] vanity.
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17 What [is] man that Thou dost magnify him? And that Thou settest unto him Thy heart?
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18 And inspectest him in the mornings, In the evenings dost try him?
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19 How long dost Thou not look from me? Thou dost not desist till I swallow my spittle.
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20 I have sinned, what do I to Thee, O watcher of man? Why hast Thou set me for a mark to Thee, And I am for a burden to myself — and what?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21 Thou dost not take away my transgression, And cause to pass away mine iniquity, Because now, for dust I lie down: And Thou hast sought me — and I am not!
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
