Job 14
1 Man, born of woman! Of few days, and full of trouble!
Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.
2 As a flower he hath gone forth, and is cut off, And he fleeth as a shadow and standeth not.
Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.
3 Also — on this Thou hast opened Thine eyes, And dost bring me into judgment with Thee.
И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!
4 Who giveth a clean thing out of an unclean? not one.
Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.
5 If determined are his days, The number of his months [are] with Thee, His limit Thou hast made, And he passeth not over;
Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.
6 Look away from off him that he may cease, Till he enjoy as an hireling his day.
Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.
7 For there is of a tree hope, if it be cut down, That again it doth change, That its tender branch doth not cease.
Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;
8 If its root becometh old in the earth, And its stem doth die in the dust,
Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,
9 From the fragrance of water it doth flourish, And hath made a crop as a plant.
Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.
10 And a man dieth, and becometh weak, And man expireth, and where [is] he?
А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?
11 Waters have gone away from a sea, And a river becometh waste and dry.
Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,
12 And man hath lain down, and riseth not, Till the wearing out of the heavens they awake not, Nor are roused from their sleep.
Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.
13 O that in Sheol Thou wouldest conceal me, Hide me till the turning of Thine anger, Set for me a limit, and remember me. (Sheol h7585)
О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути! (Sheol h7585)
14 If a man dieth — doth he revive? All days of my warfare I wait, till my change come.
Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.
15 Thou dost call, and I — I answer Thee; To the work of Thy hands Thou hast desire.
Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.
16 But now, my steps Thou numberest, Thou dost not watch over my sin.
А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.
17 Sealed up in a bag [is] my transgression, And Thou sewest up mine iniquity.
Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.
18 And yet, a falling mountain wasteth away, And a rock is removed from its place.
Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,
19 Stones have waters worn away, Their outpourings wash away the dust of earth, And the hope of man Thou hast destroyed.
И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.
20 Thou prevailest [over] him for ever, and he goeth, He is changing his countenance, And Thou sendest him away.
Надвађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.
21 Honoured are his sons, and he knoweth not; And they are little, and he attendeth not to them.
Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.
22 Only — his flesh for him is pained, And his soul for him doth mourn.'
Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.
