Isaiah 51
1 Hearken unto Me, ye pursuing righteousness, Seeking Jehovah, Look attentively unto the rock — ye have been hewn, And unto the hole of the pit — ye have been digged.
Послушајте ме који идете за правдом, који тражите Господа; погледајте стену из које сте исечени, и дубоку јаму из које сте ископани;
2 Look attentively unto Abraham your father, And unto Sarah — she bringeth you forth, For — one — I have called him, And I bless him, and multiply him.
Погледајте Аврама, оца свог, и Сару, која вас је родила, како га инокосног позвах и благослових га и умножих га.
3 For Jehovah hath comforted Zion, He hath comforted all her wastes, And He setteth her wilderness as Eden, And her desert as a garden of Jehovah, Joy, yea, gladness is found in her, Confession, and the voice of song.
Јер ће Господ утешити Сион, утешиће све развалине његове, и пустињу његову учиниће да буде као Едем и пустош његова као врт Господњи, радост ће се и весеље налазити у њему, захваљивање и певање.
4 Attend unto Me, O My people, And, O My nation, unto Me give ear. For a law from Me goeth out, And My judgment to the light, Peoples I do cause to rest.
Послушај ме, народе мој, и чуј ме, роде мој; јер ће закон од мене изаћи и суд свој поставићу да буде видело народима.
5 Near [is] My righteousness, Gone out hath My salvation and Mine arms, Peoples they judge, on Me isles do wait, Yea, on Mine arm they do wait with hope.
Близу је правда моја, изаћи ће спасење моје, и мишице ће моје судити народима; мене ће острва чекати и у моју ће се мишицу уздати.
6 Lift ye up to the heavens your eyes, And look attentively unto the earth beneath, For the heavens as smoke have vanished, And the earth as a garment weareth out, And its inhabitants as gnats do die, And My salvation is to the age, And My righteousness is not broken.
Подигните к небу очи своје и погледајте доле на земљу; јер ће небеса ишчезнути као дим и земља ће као хаљина оветшати, и који на њој живе помреће такође; а спасење ће моје остати довека, а правде моје неће нестати.
7 Hearken unto Me, ye who know righteousness, A people, in whose heart [is] My law, Fear ye not the reproach of men, And for their reviling be not affrighted,
Послушајте ме који знате правду, народе, коме је у срцу закон мој. Не бојте се ружења људског и од хуљења њиховог не плашите се.
8 For as a garment eat them doth a moth, And as wool eat them doth a worm, And My righteousness is to the age, And My salvation to all generations.
Јер ће их мољац изјести као хаљину, и као вуну изјешће их црв; а правда моја остаје довека и спасење моје од колена на колено.
9 Awake, awake, put on strength, O arm of Jehovah, Awake, as [in] days of old, generations of the ages, Art not Thou it that is hewing down Rahab, Piercing a dragon!
Пробуди се, пробуди се, обуци се у силу, мишицо Господња; пробуди се као у старо време, за нараштаја прошлих; ниси ли ти исекла Раву и ранила змаја?
10 Art not Thou it that is drying up a sea, Waters of a great deep? That hath made deep places of a sea A way for the passing of the redeemed?
Ниси ли ти исушила море, воду бездана великог, од дубине морске начинила пут да прођу избављени?
11 And the ransomed of Jehovah turn back, And they have come to Zion with singing, And joy age-during [is] on their head, Gladness and joy they attain, Fled away have sorrow and sighing,
Тако они које искупи Господ нека се врате и дођу у Сион певајући, и весеље вечно нека буде над главом њиховом; радост и весеље нека задобију, а жалост и уздисање нека бежи.
12 I — I [am] He — your comforter, Who [art] thou — and thou art afraid of man? he dieth! And of the son of man — grass he is made!
Ја, ја сам утешитељ ваш; ко си ти да се бојиш човека смртног и сина човечјег, који је као трава?
13 And thou dost forget Jehovah thy maker, Who is stretching out the heavens, and founding earth, And thou dost fear continually all the day, Because of the fury of the oppressor, As he hath prepared to destroy. And where [is] the fury of the oppressor?
И заборавио си Бога Творца свог, који је разапео небеса и основао земљу? И једнако се бојиш сваки дан гнева оног који те притешњује кад се спрема да затире? А где је гнев оног који притешњује?
14 Hastened hath a wanderer to be loosed, And he doth not die at the pit, And his bread is not lacking.
Брзо ће се опростити сужањ, неће умрети у јами, нити ће бити без хлеба.
15 And I [am] Jehovah thy God, Quieting the sea, when its billows roar, Jehovah of Hosts [is] His name.
Јер сам ја Господ Бог твој, који раскидам море, да валови његови буче; Господ над војскама име ми је.
16 And I put My words in thy mouth, And with the shadow of My hand have covered thee, To plant the heavens, and to found earth, And to say to Zion, 'My people [art] thou.'
Ја ти метнух у уста речи своје и сеном руке своје заклоних те, да утврдим небеса и оснујем земљу, и кажем Сиону: Ти си мој народ.
17 Stir thyself, stir thyself, rise, Jerusalem, Who hast drunk from the hand of Jehovah The cup of His fury, The goblet, the cup of trembling, thou hast drunk, Thou hast wrung out.
Пробуди се, пробуди се, устани, Јерусалиме! Који си пио из руке Господње чашу гнева Његовог, пио си, и талог из страшне чаше испио си.
18 There is not a leader to her Out of all the sons she hath borne, And there is none laying hold on her hand Out of all the sons she hath nourished.
Од свих синова које је родио ниједан га није водио, и од свих синова које је отхранио ниједан га није прихватио за руку.
19 These two are meeting thee, who is moved for thee? Spoiling and destruction — Famine and sword, who — I comfort thee?
Ово те двоје задеси; ко те пожали? Пустош и расап, и глад и мач; ко ће те утешити?
20 Thy sons have been wrapped up, they have lain down, At the head of all out places, as a wild ox [in] a net, They are full of the fury of Jehovah, The rebuke of Thy God.
Синови твоји обамрли леже по крајевима свих улица као биво у мрежи пуни гнева Господњег, и карања Бога твог.
21 Therefore, hear, I pray thee, this, O afflicted and drunken one, and not with wine,
Зато чуј ово, невољни, и пијани, не од вина.
22 Thus said thy Lord Jehovah, and thy God, He pleadeth [for] his people: 'Lo, I have taken out of thy hand the cup of trembling, The goblet, the cup of My fury, Thou dost not add to drink it any more.
Овако вели Господ твој, Господ и Бог твој, који брани свој народ: Ево узимам из твоје руке чашу страшну, талог у чаши гнева свог; нећеш више пити.
23 And I have put it into the hand of those afflicting thee, Who have said to thy soul, Bow down, and we pass over, And thou makest as the earth thy body, And as the street to those passing by!'
Него ћу је дати у руке онима који те муче, који говорише души твојој: Сагни се да пређемо, и ти си им подметао леђа своја да буду као земља и као улица онима који прелазе.
