Job 30
1 “But now those who are younger than I have me in derision, whose fathers I considered unworthy to put with my sheep dogs.
А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
2 Of what use is the strength of their hands to me, men in whom ripe age has perished?
А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
3 They are gaunt from lack and famine. They gnaw the dry ground, in the gloom of waste and desolation.
Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
4 They pluck salt herbs by the bushes. The roots of the broom tree are their food.
Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
5 They are driven out from among men. They cry after them as after a thief,
Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
6 so that they live in frightful valleys, and in holes of the earth and of the rocks.
Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
7 They bray among the bushes. They are gathered together under the nettles.
По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
8 They are children of fools, yes, children of wicked men. They were flogged out of the land.
Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
9 “Now I have become their song. Yes, I am a byword to them.
И њима сам сада песма, и постах им прича.
10 They abhor me, they stand aloof from me, and don’t hesitate to spit in my face.
Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
11 For he has untied his cord, and afflicted me; and they have thrown off restraint before me.
Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
12 On my right hand rise the rabble. They thrust aside my feet. They cast their ways of destruction up against me.
С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
13 They mar my path. They promote my destruction without anyone’s help.
Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
14 As through a wide breach they come. They roll themselves in amid the ruin.
Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
15 Terrors have turned on me. They chase my honor as the wind. My welfare has passed away as a cloud.
Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
16 “Now my soul is poured out within me. Days of affliction have taken hold of me.
И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
17 In the night season my bones are pierced in me, and the pains that gnaw me take no rest.
Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
18 My garment is disfigured by great force. It binds me about as the collar of my tunic.
Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
19 He has cast me into the mire. I have become like dust and ashes.
Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
20 I cry to you, and you do not answer me. I stand up, and you gaze at me.
Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
21 You have turned to be cruel to me. With the might of your hand you persecute me.
Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
22 You lift me up to the wind, and drive me with it. You dissolve me in the storm.
Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
23 For I know that you will bring me to death, to the house appointed for all living.
Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
24 “However doesn’t one stretch out a hand in his fall? Or in his calamity therefore cry for help?
Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
25 Didn’t I weep for him who was in trouble? Wasn’t my soul grieved for the needy?
Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
26 When I looked for good, then evil came. When I waited for light, darkness came.
Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
27 My heart is troubled, and doesn’t rest. Days of affliction have come on me.
Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
28 I go mourning without the sun. I stand up in the assembly, and cry for help.
Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
29 I am a brother to jackals, and a companion to ostriches.
Брат постах змајевима и друг совама.
30 My skin grows black and peels from me. My bones are burned with heat.
Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
31 Therefore my harp has turned to mourning, and my pipe into the voice of those who weep.
Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
