Job 9
1 Then Job answered,
А Јов одговори и рече:
2 “Truly I know that it is so, but how can man be just with God?
Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?
3 If he is pleased to contend with him, he can’t answer him one time in a thousand.
Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.
4 God is wise in heart, and mighty in strength. Who has hardened himself against him and prospered?
Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?
5 He removes the mountains, and they don’t know it, when he overturns them in his anger.
Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;
6 He shakes the earth out of its place. Its pillars tremble.
Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;
7 He commands the sun and it doesn’t rise, and seals up the stars.
Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;
8 He alone stretches out the heavens, and treads on the waves of the sea.
Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;
9 He makes the Bear, Orion, and the Pleiades, and the rooms of the south.
Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;
10 He does great things past finding out; yes, marvelous things without number.
Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.
11 Behold, he goes by me, and I don’t see him. He passes on also, but I don’t perceive him.
Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.
12 Behold, he snatches away. Who can hinder him? Who will ask him, ‘What are you doing?’
Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?
13 “God will not withdraw his anger. The helpers of Rahab stoop under him.
Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.
14 How much less will I answer him, and choose my words to argue with him?
А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?
15 Though I were righteous, yet I wouldn’t answer him. I would make supplication to my judge.
Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.
16 If I had called, and he had answered me, yet I wouldn’t believe that he listened to my voice.
Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.
17 For he breaks me with a storm, and multiplies my wounds without cause.
Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.
18 He will not allow me to catch my breath, but fills me with bitterness.
Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.
19 If it is a matter of strength, behold, he is mighty! If of justice, ‘Who,’ says he, ‘will summon me?’
Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?
20 Though I am righteous, my own mouth will condemn me. Though I am blameless, it will prove me perverse.
Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.
21 I am blameless. I don’t respect myself. I despise my life.
Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.
22 “It is all the same. Therefore I say he destroys the blameless and the wicked.
Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.
23 If the scourge kills suddenly, he will mock at the trial of the innocent.
Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.
24 The earth is given into the hand of the wicked. He covers the faces of its judges. If not he, then who is it?
Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?
25 “Now my days are swifter than a runner. They flee away. They see no good.
Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.
26 They have passed away as the swift ships, as the eagle that swoops on the prey.
Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.
27 If I say, ‘I will forget my complaint, I will put off my sad face, and cheer up,’
Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;
28 I am afraid of all my sorrows. I know that you will not hold me innocent.
Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.
29 I will be condemned. Why then do I labor in vain?
Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?
30 If I wash myself with snow, and cleanse my hands with lye,
Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,
31 yet you will plunge me in the ditch. My own clothes will abhor me.
Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.
32 For he is not a man, as I am, that I should answer him, that we should come together in judgment.
Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;
33 There is no umpire between us, that might lay his hand on us both.
Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.
34 Let him take his rod away from me. Let his terror not make me afraid;
Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;
35 then I would speak, and not fear him, for I am not so in myself.
Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.
