Job 4
1 Then Eliphaz the Temanite answered,
Тада одговори Елифас Теманац и рече:
2 “If someone ventures to talk with you, will you be grieved? But who can withhold himself from speaking?
Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
3 Behold, you have instructed many, you have strengthened the weak hands.
Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
4 Your words have supported him who was falling, you have made the feeble knees firm.
Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
5 But now it has come to you, and you faint. It touches you, and you are troubled.
А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
6 Isn’t your piety your confidence? Isn’t the integrity of your ways your hope?
Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
7 “Remember, now, who ever perished, being innocent? Or where were the upright cut off?
Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
8 According to what I have seen, those who plow iniquity and sow trouble, reap the same.
Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
9 By the breath of God they perish. By the blast of his anger are they consumed.
Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
10 The roaring of the lion, and the voice of the fierce lion, the teeth of the young lions, are broken.
Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
11 The old lion perishes for lack of prey. The cubs of the lioness are scattered abroad.
Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
12 “Now a thing was secretly brought to me. My ear received a whisper of it.
Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
13 In thoughts from the visions of the night, when deep sleep falls on men,
У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
14 fear came on me, and trembling, which made all my bones shake.
Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
15 Then a spirit passed before my face. The hair of my flesh stood up.
И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
16 It stood still, but I couldn’t discern its appearance. A form was before my eyes. Silence, then I heard a voice, saying,
Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
17 ‘Shall mortal man be more just than God? Shall a man be more pure than his Maker?
Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
18 Behold, he puts no trust in his servants. He charges his angels with error.
Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
19 How much more those who dwell in houses of clay, whose foundation is in the dust, who are crushed before the moth!
А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
20 Between morning and evening they are destroyed. They perish forever without any regarding it.
Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
21 Isn’t their tent cord plucked up within them? They die, and that without wisdom.’
Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.
