Job 10
1 “My soul is weary of my life. I will give free course to my complaint. I will speak in the bitterness of my soul.
Додијао је души мојој живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.
2 I will tell God, ‘Do not condemn me. Show me why you contend with me.
Рећи ћу Богу: Немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном.
3 Is it good to you that you should oppress, that you should despise the work of your hands, and smile on the counsel of the wicked?
Је ли Ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дело руку својих и савет безбожнички обасјаваш?
4 Do you have eyes of flesh? Or do you see as man sees?
Јесу ли у Тебе очи телесне? Видиш ли као што види човек?
5 Are your days as the days of mortals, or your years as man’s years,
Јесу ли дани твоји као дани човечији, и године твоје као век људски,
6 that you inquire after my iniquity, and search after my sin?
Те истражујеш моје безакоње и за грех мој разбираш?
7 Although you know that I am not wicked, there is no one who can deliver out of your hand.
Ти знаш да нисам крив, и нема никога ко би избавио из Твоје руке.
8 “‘Your hands have framed me and fashioned me altogether, yet you destroy me.
Твоје су ме руке створиле и начиниле, и Ти ме одсвуда потиреш.
9 Remember, I beg you, that you have fashioned me as clay. Will you bring me into dust again?
Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.
10 Haven’t you poured me out like milk, and curdled me like cheese?
Ниси ли ме као млеко слио и као сир усирио ме?
11 You have clothed me with skin and flesh, and knit me together with bones and sinews.
Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме.
12 You have granted me life and loving kindness. Your visitation has preserved my spirit.
Животом и милошћу даривао си ме; и старање Твоје чувало је дух мој.
13 Yet you hid these things in your heart. I know that this is with you:
И сакрио си то у срцу свом; али знам да је у Тебе.
14 if I sin, then you mark me. You will not acquit me from my iniquity.
Ако сам згрешио, опазио си ме, и ниси ме опростио безакоња мог.
15 If I am wicked, woe to me. If I am righteous, I still will not lift up my head, being filled with disgrace, and conscious of my affliction.
Ако сам скривио, тешко мени! Ако ли сам прав, не могу подигнути главе, пун срамоте и видећи муку своју.
16 If my head is held high, you hunt me like a lion. Again you show yourself powerful to me.
И ако се подигне, гониш ме као лав, и опет чиниш чудеса на мени.
17 You renew your witnesses against me, and increase your indignation on me. Changes and warfare are with me.
Понављаш сведочанства своја против мене, и умножаваш гнев свој на ме; војске једне за другом излазе на ме.
18 “‘Why, then, have you brought me out of the womb? I wish I had given up the spirit, and no eye had seen me.
Зашто си ме извадио из утробе? О да умрех! Да ме ни око не виде!
19 I should have been as though I had not been. I should have been carried from the womb to the grave.
Био бих као да никада нисам био; из утробе у гроб био бих однесен.
20 Aren’t my days few? Stop! Leave me alone, that I may find a little comfort,
Није ли мало дана мојих? Престани дакле и окани ме се да се мало опоравим,
21 before I go where I will not return from, to the land of darkness and of the shadow of death;
Пре него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну и у сен смртни,
22 the land dark as midnight, of the shadow of death, without any order, where the light is as midnight.’”
У земљу тамну као мрак и у сен смртни, где нема промене и где је видело као тама.
