Hebrews 12
1 Therefore let’s also, seeing we are surrounded by so great a cloud of witnesses, lay aside every weight and the sin which so easily entangles us, and let’s run with perseverance the race that is set before us,
Зато, дакле, и ми имајући око себе толику гомилу сведока, да одбацимо свако бреме и грех који је за нас прионуо, и с трпљењем да трчимо у битку која нам је одређена,
2 looking to Jesus, the author and perfecter of faith, who for the joy that was set before him endured the cross, despising its shame, and has sat down at the right hand of the throne of God.
Гледајући на Начелника вере и Свршитеља Исуса, који место одређене себи радости претрпе крст, не марећи за срамоту, и седе с десне стране престола Божијег.
3 For consider him who has endured such contradiction of sinners against himself, that you don’t grow weary, fainting in your souls.
Помислите, дакле, на Оног који је такво противљење против себе од грешника поднео, да не ослабе душе ваше и да вам не дотужи.
4 You have not yet resisted to blood, striving against sin.
Јер још до крви не дођосте борећи се против греха,
5 You have forgotten the exhortation which reasons with you as with children, “My son, don’t take lightly the chastening of the Lord, nor faint when you are reproved by him;
И заборависте утеху коју вам говори, као синовима: Сине мој! Не пуштај у немар карања Господња, нити губи воље кад те Он покара;
6 for whom the Lord loves, he disciplines, and chastises every son whom he receives.”
Јер кога љуби Господ оног и кара; а бије сваког сина ког прима.
7 It is for discipline that you endure. God deals with you as with children, for what son is there whom his father doesn’t discipline?
Ако трпите карање, као синовима показује вам се Бог: јер који је син ког отац не кара?
8 But if you are without discipline, of which all have been made partakers, then you are illegitimate, and not children.
Ако ли сте без карања, у коме сви део добише, дакле сте копилад, а не синови.
9 Furthermore, we had the fathers of our flesh to chasten us, and we paid them respect. Shall we not much rather be in subjection to the Father of spirits and live?
Ако су нам дакле телесни очеви наши карачи, и бојимо их се, како да не слушамо Оца духова, да живимо?
10 For they indeed for a few days disciplined us as seemed good to them, but he for our profit, that we may be partakers of his holiness.
Јер они за мало дана, како им угодно беше, караху нас; а Овај на корист, да добијемо део од Његове светиње.
11 All chastening seems for the present to be not joyous but grievous; yet afterward it yields the peaceful fruit of righteousness to those who have been trained by it.
Јер свако карање кад бива не чини се да је радост, него жалост; али после даће миран род правде онима који су научени њиме.
12 Therefore lift up the hands that hang down and the feeble knees,
Зато ослабљене руке и ослабљена колена исправите,
13 and make straight paths for your feet, so what is lame may not be dislocated, but rather be healed.
И стазе поравните ногама својим, да не сврне шта је хромо, него још да се исцели.
14 Follow after peace with all men, and the sanctification without which no man will see the Lord,
Мир имајте и светињу са свима; без овог нико неће видети Господа.
15 looking carefully lest there be any man who falls short of the grace of God, lest any root of bitterness springing up trouble you and many be defiled by it,
Гледајте да ко не остане без благодати Божије: да не узрасте какав корен горчине, и не учини пакост, и тим да се многи не опогане.
16 lest there be any sexually immoral person or profane person, like Esau, who sold his birthright for one meal.
Да не буде ко курвар или опогањен, као Исав, који је за једно јело дао првородство своје.
17 For you know that even when he afterward desired to inherit the blessing, he was rejected, for he found no place for a change of mind though he sought it diligently with tears.
Јер знате да је и потом, кад хтеде да прими благослов, одбачен; јер покајање не нађе места, ако га и са сузама тражаше.
18 For you have not come to a mountain that might be touched and that burnt with fire, and to blackness, darkness, storm,
Јер не приступисте ка гори која се може опипати, и огњу разгорелом, облаку, и помрчини и олуји,
19 the sound of a trumpet, and the voice of words; which those who heard it begged that not one more word should be spoken to them,
И трубном гласу, и гласу речи, ког се одрекоше они који чуше, да не чују више речи;
20 for they could not stand that which was commanded, “If even an animal touches the mountain, it shall be stoned”.
Јер не могаху да поднесу оно што се заповедаше: Ако се и звер дотакне до горе, биће камењем убијена.
21 So fearful was the appearance that Moses said, “I am terrified and trembling.”
И тако страшно беше оно што се виде да Мојсије рече: Уплашио сам се и дрхћем.
22 But you have come to Mount Zion and to the city of the living God, the heavenly Jerusalem, and to innumerable multitudes of angels,
Него приступисте к Сионској гори, и ка граду Бога Живога, Јерусалиму небеском, и многим хиљадама анђела,
23 to the festal gathering and assembly of the firstborn who are enrolled in heaven, to God the Judge of all, to the spirits of just men made perfect,
К сабору и цркви првородних који су написани на небесима, и Богу, судији свих, и духовима савршених праведника,
24 to Jesus, the mediator of a new covenant, and to the blood of sprinkling that speaks better than that of Abel.
И к Исусу, Посреднику завета новог, и крви кропљења, која боље говори неголи Авељева.
25 See that you don’t refuse him who speaks. For if they didn’t escape when they refused him who warned on the earth, how much more will we not escape who turn away from him who warns from heaven,
Али гледајте да се не одрекнете Оног који говори; јер кад они не утекоше који се одрекоше оног који пророковаше на земљи, а камоли ми који се одричемо небеског,
26 whose voice shook the earth then, but now he has promised, saying, “Yet once more I will shake not only the earth, but also the heavens.”
Ког глас потресе онда земљу, а сад обећа говорећи; још једном ја ћу потрести не само земљу него и небо.
27 This phrase, “Yet once more” signifies the removing of those things that are shaken, as of things that have been made, that those things which are not shaken may remain.
А што вели: још једном, показује да ће се укинути оно што се помиче, као створено, да остане оно што се не помиче.
28 Therefore, receiving a Kingdom that can’t be shaken, let’s have grace, through which we serve God acceptably, with reverence and awe,
Зато, примајући царство непоколебано, да имамо благодат којом служимо за угодност Богу, с поштовањем и са страхом.
29 for our God is a consuming fire.
Јер је Бог наш огањ који спаљује.
