Psalms 35
1 [A Psalm] of David. Plead [my cause], O LORD, with them that strive with me: fight against them that fight against me.
Господе! Буди супарник супарницима мојим; удри оне који ударају на ме.
2 Take hold of shield and buckler, and stand up for my help.
Узми оружје и штит, и дигни се мени у помоћ.
3 Draw out also the spear, and stop [the way] against them that persecute me: say to my soul, I [am] thy salvation.
Потегни копље, и пресеци пут онима који ме гоне, реци души мојој: Ја сам спасење твоје.
4 Let them be confounded and put to shame that seek after my soul: let them be turned back and brought to confusion that devise my hurt.
Нека се постиде и посраме који траже душу моју; нека се одбију натраг и постиде који ми зло хоће.
5 Let them be as chaff before the wind: and let the angel of the LORD chase [them].
Нека буду као прах пред ветром, и анђео Господњи нека их прогони.
6 Let their way be dark and slippery: and let the angel of the LORD persecute them.
Нека буде пут њихов таман и клизав, и анђео Господњи нека их тера.
7 For without cause they have hid for me their net [in] a pit, [which] without cause they have digged for my soul.
Јер низашта застреше мрежом јаму за мене, низашта ископаше јаму души мојој.
8 Let destruction come upon him at unawares; and let his net that he hath hid catch himself: into that very destruction let him fall.
Нека дође на њега погибао ненадна, и мрежа коју је наместио нека улови њега, нека он у њу падне на погибао.
9 And my soul shall be joyful in the LORD: it shall rejoice in his salvation.
А душа ће се моја радовати о Господу, и веселиће се за помоћ Његову.
10 All my bones shall say, LORD, who [is] like thee, who deliverest the poor from him that is too strong for him, even the poor and the needy from him that spoileth him?
Све ће кости моје рећи: Господе! Ко је као Ти, који избављаш страдалца од оног који му досађује, и ништега и убогога од оног који га упропашћује?
11 False witnesses arose; they laid to my charge [things] that I knew not.
Усташе на ме лажни сведоци; шта не знам, за оно ме питају.
12 They rewarded me evil for good [to] the spoiling of my soul.
Плаћају ми зло за добро, и сиротовање души мојој.
13 But as for me, when they were sick, my clothing [was] sackcloth: I humbled my soul with fasting; and my prayer returned into my own bosom.
Ја се у болести њиховој облачих у врећу, мучих постом душу своју, и молитва се моја враћаше у прсима мојим.
14 I behaved myself as though [he had been] my friend [or] brother: I bowed down heavily, as one that mourneth [for his] mother.
Као пријатељ, као брат поступах; бејах сетан и с обореном главом као онај који за матером жали.
15 But in my adversity they rejoiced, and assembled themselves: [yes], the abjects assembled themselves against me, and I knew [it] not; they did tear [me], and ceased not:
А они се радују кад се ја спотакнем, и купе се, купе се на ме, задају ране, не знам зашто, чупају и не престају.
16 With hypocritical mockers in feasts, they gnashed upon me with their teeth.
С неваљалим и подругљивим беспосличарима шкргућу на ме зубима својим.
17 LORD, how long wilt thou look on? rescue my soul from their destructions, my darling from the lions.
Господе! Хоћеш ли дуго гледати? Отми душу моју од нападања њиховог, од ових лавова јединицу моју.
18 I will give thee thanks in the great congregation: I will praise thee among many people.
Признаћу Те у сабору великом, усред многог народа хвалићу Те.
19 Let not them that are my enemies wrongfully rejoice over me: [neither] let them wink with the eye that hate me without a cause.
Да ми се не би светили који ми злобе неправедно, и намигивали очима који мрзе на ме низашта.
20 For they speak not peace: but they devise deceitful matters against [them that are] quiet in the land.
Јер они не говоре о миру, него на мирне на земљи измишљају лажне ствари.
21 Yes, they opened their mouth wide against me, [and] said, Aha, aha, our eye hath seen [it].
Разваљују на ме уста своја, и говоре: Добро! Добро! Види око наше.
22 [This] thou hast seen, O LORD: keep not silence: O LORD, be not far from me.
Видиш, Господе! Немој ћутати; Господе! Немој одступити од мене.
23 Stir up thyself, and awake to my judgment, [even] to my cause, my God and my LORD.
Пробуди се, устани на суд мој, Боже мој и Господе, и на парницу моју.
24 Judge me, O LORD my God, according to thy righteousness; and let them not rejoice over me.
Суди ми по правди својој, Господе, Боже мој, да ми се не свете.
25 Let them not say in their hearts, Ah, so would we have it: let them not say, We have swallowed him up.
Не дај да говоре у срцу свом: Добро! То смо хтели! Не дај да говоре: Прождресмо га.
26 Let them be ashamed and brought to confusion together that rejoice at my hurt: let them be clothed with shame and dishonor that magnify [themselves] against me.
Нек се постиде и посраме сви који се радују злу мом, нек се обуку у стид и у срам који се размећу нада мном.
27 Let them shout for joy, and be glad, that favor my righteous cause: yes, let them say continually, Let the LORD be magnified, who hath pleasure in the prosperity of his servant.
Нека се радују и веселе који ми желе правду, и говоре једнако: Велик Господ, који жели мира слузи свом!
28 And my tongue shall speak of thy righteousness [and] of thy praise all the day long.
И мој ће језик казивати правду Твоју, и хвалу Теби сваки дан.
