Psalms 10
1 Why standest thou afar off, O LORD? [why] hidest thou [thyself] in times of trouble?
Зашто, Господе, стојиш далеко, кријеш се кад је невоља?
2 The wicked in [his] pride doth persecute the poor: let them be taken in the devices that they have imagined.
С охолости безбожникове мучи се убоги; хватају се убоги преваром коју измишљају безбожници.
3 For the wicked boasteth of his heart's desire, and blesseth the covetous, [whom] the LORD abhorreth.
Јер се безбожник дичи жељом душе своје, грабљивца похваљује.
4 The wicked, through the pride of his countenance, will not seek [after God]: God [is] not in all his thoughts.
Безбожник у обести својој не мари за Господа: "Он не види." Нема Бога у мислима његовим.
5 His ways are always grievous; thy judgments [are] far above out of his sight: [as for] all his enemies, he puffeth at them.
Свагда су путеви његови криви; за судове Твоје не зна; на непријатеље своје неће ни да гледа.
6 He hath said in his heart, I shall not be moved: for [I shall] never [be] in adversity.
У срцу свом каже: Нећу посрнути; зло неће доћи никад.
7 His mouth is full of cursing and deceit and fraud: under his tongue [is] mischief and vanity.
Уста су му пуна неваљалих речи, преваре и увреде, под језиком је његовим мука и погибао.
8 He sitteth in the lurking places of the villages: in the secret places doth he murder the innocent: his eyes are privily set against the poor.
Седи у заседи иза куће; у потаји убија правога; очи његове вребају убогога.
9 He lieth in wait secretly as a lion in his den: he lieth in wait to catch the poor: he doth catch the poor, when he draweth him into his net.
Седи у потаји као лав у пећини; седи у заседи да ухвати убогога; хвата убогога увукавши га у мрежу своју.
10 He croucheth, [and] humbleth himself, that the poor may fall by his strong ones.
Притаји се, прилегне, и убоги падају у јаке нокте његове.
11 He hath said in his heart, God hath forgotten: he hideth his face; he will never see [it].
Каже у срцу свом: "Бог је заборавио, окренуо је лице своје, неће видети никад."
12 Arise, O LORD; O God, lift up thy hand: forget not the humble.
Устани Господе! Дигни руку своју, не заборави невољних.
13 Why doth the wicked contemn God? he hath said in his heart, Thou wilt not require [it].
Зашто безбожник да не мари за Бога говорећи у срцу свом да Ти нећеш видети?
14 Thou hast seen [it]; for thou beholdest mischief and spite, to requite [it] with thy hand: the poor committeth himself to thee; thou art the helper of the fatherless.
Ти видиш; јер гледаш увреде и муке и пишеш их на руци. Теби предаје себе убоги; сироти Ти си помоћник.
15 Break thou the arm of the wicked and the evil [man]: seek out his wickedness [till] thou shalt find none.
Сатри мишицу безбожном и злом, да се тражи и не нађе безбожност његова.
16 The LORD [is] King for ever and ever: the heathen have perished out of his land.
Господ је цар свагда, довека, нестаће незнабожаца са земље његове.
17 LORD, thou hast heard the desire of the humble: thou wilt prepare their heart, thou wilt cause thy ear to hear:
Господе! Ти чујеш жеље ништих; утврди срце њихово; отвори ухо своје,
18 To judge the fatherless and the oppressed, that the man of the earth may no more oppress.
Да даш суд сироти и невољнику, да престану гонити човека са земље.
