Job 4
1 Then Eliphaz the Temanite answered and said,
Тада одговори Елифас Теманац и рече:
2 [If] we essay to commune with thee, wilt thou be grieved? but who can refrain from speaking?
Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
3 Behold, thou hast instructed many, and thou hast strengthened the weak hands.
Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
4 Thy words have upheld him that was falling, and thou hast strengthened the feeble knees.
Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
5 But now it hath come upon thee, and thou faintest; it toucheth thee, and thou art troubled.
А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
6 [Is] not [this] thy fear, thy confidence, thy hope, and the uprightness of thy ways?
Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
7 Remember, I pray thee, who [ever] perished, being innocent? or where were the righteous cut off;
Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
8 Even as I have seen, they that plow iniquity, and sow wickedness, reap the same.
Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
9 By the blast of God they perish, and by the breath of his nostrils are they consumed.
Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
10 The roaring of the lion, and the voice of the fierce lion, and the teeth of the young lions, are broken.
Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
11 The old lion perisheth for lack of prey, and the stout lion's whelps are scattered abroad.
Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
12 Now a thing was secretly brought to me, and my ear received a small sound of it.
Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
13 In thoughts from the visions of the night, when deep sleep falleth on men.
У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
14 Fear came upon me, and trembling, which made all my bones to shake.
Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
15 Then a spirit passed before my face; the hair of my flesh stood up:
И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
16 It stood still, but I could not discern its form: an image [was] before my eyes, [there was] silence, and I heard a voice, [saying],
Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
17 Shall mortal man be more just than God? shall a man be more pure than his maker?
Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
18 Behold, he put no trust in his servants; and his angels he charged with folly:
Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
19 How much less [in] them that dwell in houses of clay, whose foundation [is] in the dust, [who] are crushed before the moth?
А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
20 They are destroyed from morning to evening: they perish for ever without any regarding [it].
Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
21 Doth not their excellence [which is] in them depart? they die, even without wisdom.
Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.
