Job 30
1 But now [they that are] younger than I, have me in derision, whose fathers I would have disdained to set with the dogs of my flock.
А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
2 Yes, to what [might] the strength of their hands [profit] me, in whom old age had perished?
А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
3 For want and famine [they were] solitary; fleeing into the wilderness in former time desolate and waste.
Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
4 Who cut up mallows by the bushes, and juniper roots [for] their food.
Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
5 They were driven forth from among [men], (they cried after them, as [after] a thief; )
Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
6 To dwell in the clefts of the valleys, [in] caves of the earth, and [in] the rocks.
Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
7 Among the bushes they brayed; under the nettles they were collected.
По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
8 [They were] children of fools, yes, children of base men: they were viler than the earth.
Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
9 And now I am their song, yes, I am their by-word.
И њима сам сада песма, и постах им прича.
10 They abhor me, they flee far from me, and spare not to spit in my face.
Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
11 Because he hath loosed my cord, and afflicted me, they have also let loose the bridle before me.
Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
12 Upon [my] right [hand] rise the youth; they push away my feet, and they raise up against me the ways of their destruction.
С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
13 They mar my path, they set forward my calamity, they have no helper.
Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
14 They came [upon me] as a wide breaking in [of waters]: in the desolation they rolled themselves [upon me].
Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
15 Terrors are turned upon me: they pursue my soul as the wind: and my welfare passeth away as a cloud.
Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
16 And now my soul is poured out upon me; the days of affliction have taken hold upon me.
И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
17 My bones are pierced in me in the night season: and my sinews take no rest.
Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
18 By the great force [of my disease] is my garment changed: it bindeth me about as the collar of my coat.
Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
19 He hath cast me into the mire, and I have become like dust and ashes.
Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
20 I cry to thee, and thou dost not hear me: I stand up, and thou regardest me [not].
Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
21 Thou hast become cruel to me: with thy strong hand thou opposest thyself against me.
Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
22 Thou liftest me up to the wind; thou causest me to ride [upon it], and dissolvest my substance.
Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
23 For I know [that] thou wilt bring me [to] death, and [to] the house appointed for all living.
Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
24 Yet he will not stretch out [his] hand to the grave, though they cry in his destruction.
Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
25 Did not I weep for him that was in trouble? was [not] my soul grieved for the poor?
Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
26 When I looked for good, then evil came: and when I waited for light, there came darkness.
Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
27 My bowels boiled, and rested not: the days of affliction came upon me.
Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
28 I went mourning without the sun: I stood up, [and] I cried in the congregation.
Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
29 I am a brother to dragons, and a companion to owls.
Брат постах змајевима и друг совама.
30 My skin is black upon me, and my bones are burned with heat.
Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
31 My harp also is [turned] to mourning, and my organ into the voice of them that weep.
Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
