Job 10
1 My soul is weary of my life; I will leave my complaint upon myself; I will speak in the bitterness of my soul.
Додијао је души мојој живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.
2 I will say to God, Do not condemn me; show me why thou contendest with me.
Рећи ћу Богу: Немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном.
3 [Is it] good to thee that thou shouldst oppress, that thou shouldst despise the work of thy hands, and shine upon the counsel of the wicked?
Је ли Ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дело руку својих и савет безбожнички обасјаваш?
4 Hast thou eyes of flesh? or seest thou as man seeth?
Јесу ли у Тебе очи телесне? Видиш ли као што види човек?
5 [Are] thy days as the days of man? [are] thy years as man's days,
Јесу ли дани твоји као дани човечији, и године твоје као век људски,
6 That thou inquirest after my iniquity, and searchest after my sin?
Те истражујеш моје безакоње и за грех мој разбираш?
7 Thou knowest that I am not wicked; and [there is] none that can deliver out of thy hand.
Ти знаш да нисам крив, и нема никога ко би избавио из Твоје руке.
8 Thy hands have made me and fashioned me in all my parts; yet thou dost destroy me.
Твоје су ме руке створиле и начиниле, и Ти ме одсвуда потиреш.
9 Remember, I beseech thee, that thou hast made me as the clay; and wilt thou bring me into dust again?
Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.
10 Hast thou not poured me out as milk, and curdled me like cheese?
Ниси ли ме као млеко слио и као сир усирио ме?
11 Thou hast clothed me with skin and flesh, and hast fenced me with bones and sinews.
Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме.
12 Thou hast granted me life and favor, and thy visitation hath preserved my spirit.
Животом и милошћу даривао си ме; и старање Твоје чувало је дух мој.
13 And these [things] hast thou hid in thy heart: I know that this [is] with thee.
И сакрио си то у срцу свом; али знам да је у Тебе.
14 If I sin, then thou markest me, and thou wilt not acquit me from my iniquity.
Ако сам згрешио, опазио си ме, и ниси ме опростио безакоња мог.
15 If I be wicked, woe to me; and [if] I be righteous, [yet] will I not lift up my head. [I am] full of confusion; therefore see thou my affliction;
Ако сам скривио, тешко мени! Ако ли сам прав, не могу подигнути главе, пун срамоте и видећи муку своју.
16 For it increaseth. Thou huntest me as a fierce lion: and again thou showest thyself wonderful upon me.
И ако се подигне, гониш ме као лав, и опет чиниш чудеса на мени.
17 Thou renewest thy witnesses against me, and increasest thy indignation upon me; changes and war [are] against me.
Понављаш сведочанства своја против мене, и умножаваш гнев свој на ме; војске једне за другом излазе на ме.
18 Why then hast thou brought me forth from the womb? O that I had expired, and no eye had seen me!
Зашто си ме извадио из утробе? О да умрех! Да ме ни око не виде!
19 I should have been as though I had not been; I should have been carried from the womb to the grave.
Био бих као да никада нисам био; из утробе у гроб био бих однесен.
20 [Are] not my days few? cease [then], [and] let me alone, that I may take comfort a little,
Није ли мало дана мојих? Престани дакле и окани ме се да се мало опоравим,
21 Before I go [whence] I shall not return, [even] to the land of darkness, and the shades of death;
Пре него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну и у сен смртни,
22 A land of darkness, as darkness [itself]; [and] of the shades of death, without any order, and [where] the light [is] as darkness.
У земљу тамну као мрак и у сен смртни, где нема промене и где је видело као тама.
