Psalms 137

1 By the rivers of Babylon we sat down and wept when we thought about Zion.

На водама вавилонским сеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона.

2 On the poplars there we hung our harps.

О врбама сред њега вешасмо харфе своје.

3 There our captors required songs from us, and those who mocked us required us to be happy, saying, “Sing us one of the songs of Zion.”

Онде искаху који нас заробише да певамо, и који нас оборише да се веселимо: "Певајте нам песму сионску."

4 How could we sing a song about Yahweh in a foreign land?

Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој?

5 If I ignore the memory of you, Jerusalem, let my right hand forget her skill.

Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.

6 Let my tongue cling to the roof of my mouth if I think about you no more, if I do not prefer Jerusalem more than my greatest delights.

Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља свог.

7 Call to mind, Yahweh, what the Edomites did on the day Jerusalem fell. They said, “Tear it down, tear it down to its foundations.”

Напомени, Господе, синовима Едомовим дан јерусалимски, кад говорише: Раскопајте, раскопајте га до темеља.

8 Daughter of Babylon, soon to be destroyed— may the person be blessed, whoever pays you back for what you have done to us.

Кћери вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дело које си нама учинила!

9 May the person be blessed, whoever takes and dashes your little ones against a rock.

Благо ономе који узме и разбије децу твоју о камен.