Job 7
1 Does not man have hard labor on earth? Are not his days like the days of a hired man?
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2 Like a slave earnestly desires the shadows of evening, like a hired man looks for his wages—
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3 so I have been made to endure months of misery; I have been given trouble-filled nights.
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4 When I lie down, I say to myself, 'When will I get up and when will the night be gone?' I am full of tossing to and fro until the day's dawning.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5 My flesh is clothed with worms and clods of dust; the sores in my skin harden up and then dissolve and run afresh.
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 My days are swifter than a weaver's shuttle; they pass without hope.
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7 God, call to mind that my life is only a breath; my eye will no more see good.
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8 The eye of God, who sees me, will see me no more; God's eyes will be on me, but I will not exist.
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
9 As a cloud is consumed and vanishes away, so he who goes down to Sheol will come up no more. (Sheol h7585)
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)
10 He will return no more to his house; neither will his place know him again.
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11 Therefore I will not restrain my mouth; I will speak in the anguish of my spirit; I will complain in the bitterness of my soul.
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12 Am I the sea or a sea monster that you place a guard over me?
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13 When I say, 'My bed will comfort me, and my couch will ease my complaint,'
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14 then you scare me with dreams and terrify me through visions,
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15 so that I would choose strangling and death rather than preserving these bones of mine.
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16 I loathe my life; I would not wish to always be alive; let me alone for my days are useless.
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17 What is man that you should pay attention to him, that you should set your mind on him,
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18 that you should observe him every morning and test him every moment?
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19 How long will it be before you look away from me, before you let me alone long enough for me to swallow down my own saliva?
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20 Even if I have sinned, what would that do to you, you who watch men? Why have you made a target of me, so that I am a burden for you?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21 Why do you not pardon my transgression and take away my iniquity? For now will I lie down in the dust; you will seek me carefully, but I will not exist.”
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
