Job 3
1 After this, Job opened his mouth and cursed the day he was born.
Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
2 He said,
И проговоривши Јов рече:
3 “May the day on which I was born perish, the night that said, 'A boy has been conceived.'
Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
4 May that day be dark; may not God from above call it to mind, neither may the sun shine on it.
Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!
5 May darkness and the shadow of death claim it for their own. May a cloud live over it; may everything that makes the day black truly terrify it.
Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
6 As for that night, may thick darkness seize it. May it not rejoice among the days of the year; may it not come into the number of the months.
Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!
7 See, may that night be barren; may no joyful voice come into it.
Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!
8 May they curse that day, those who know how to wake up Leviathan.
Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
9 May the stars of that day's dawn be dark. May that day look for light, but find none; neither may it see the eyelids of the dawn,
Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;
10 because it did not shut up the doors of my mother's womb, and because it did not hide trouble from my eyes.
Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
11 Why did I not die when I came out from the womb? Why did I not give up my spirit when my mother bore me?
Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?
12 Why did her knees welcome me? Why did her breasts receive me so that I should suck?
Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?
13 For now I would have been lying down quietly. I would have slept and been at rest
Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
14 with kings and counselors of the earth, who built up tombs for themselves that are now in ruins.
С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
15 Or I would have been lying with princes who once had gold, who had filled their houses with silver.
Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
16 Or perhaps I would have been stillborn, like infants that never see the light.
Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?
17 There the wicked cease from trouble; there the weary are at rest.
Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,
18 There the prisoners are at ease together; they do not hear the voice of the slave driver.
И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.
19 Both small and great people are there; the servant is free from his master there.
Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.
20 Why is light given to him who is in misery? Why is life given to the one who is bitter in soul,
Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,
21 to one who longs for death without it coming; to one who digs for death more than for hidden treasure?
Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
22 Why is light given to one who rejoices very much and is glad when he finds the grave?
Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
23 Why is light given to a man whose way is hidden, a man whom God has hedged in?
Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?
24 For my sighing happens instead of eating; my groaning is poured out like water.
Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.
25 For the thing that I feared has come on me; what I was afraid of has come to me.
Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.
26 I am not at ease, I am not quiet, and I have no rest; trouble comes instead.”
Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.
