Psalms 137

1 By the rivers of Babylon, there, we sat down, yea we wept—when we remembered Zion:

На водама вавилонским сеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона.

2 Upon the willows—in the midst thereof, hanged we our lyres:

О врбама сред њега вешасмо харфе своје.

3 For, there, our captors asked of us words of song, and our plunderers—gladness, —Sing us of the songs of Zion!

Онде искаху који нас заробише да певамо, и који нас оборише да се веселимо: "Певајте нам песму сионску."

4 How shall we sing the song of Yahweh, on a foreign soil?

Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој?

5 If I forget thee, O Jerusalem, Let my right-hand forget:

Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.

6 Let my tongue cleave to the roof of my mouth, if I do not remember thee! if I do not lift up Jerusalem above the head of mine own gladness.

Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља свог.

7 Remember, O Yahweh, against the sons of Edom, the day of Jerusalem, —how they continued to say—Overthrow! Overthrow! unto the foundation within it.

Напомени, Господе, синовима Едомовим дан јерусалимски, кад говорише: Раскопајте, раскопајте га до темеља.

8 O ruined daughter of Babylon, —how happy the man who shall repay thee thy dealing, wherewith thou didst deal with us!

Кћери вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дело које си нама учинила!

9 How happy the man who shall snatch away and dash thy children against the crag.

Благо ономе који узме и разбије децу твоју о камен.