Nehemiah 9

1 Now, on the twenty-fourth day of this month, were the sons of Israel gathered together, with fasting and with sackcloth, having earth upon them.

Потом двадесет четвртог дана тог месеца скупише се синови Израиљеви постећи и у кострети и посувши се земљом.

2 And the seed of Israel separated themselves from all the sons of the foreigner, —and stood and made confession over their own sins, and the iniquities of their fathers.

И одвоји се семе Израиљево од свих туђинаца, и стадоше те исповедаху грехе своје и безакоња отаца својих.

3 So they stood up in their place, and read in the book of the law of Yahweh their God, a fourth part of the day, —and, a fourth part, they were making confession and bowing themselves down, unto Yahweh their God.

И стајаху на свом месту, те им се читаше закон Господа Бога њиховог четврт дана, а други четврт исповедаху се и поклањаху се Господу Богу свом.

4 Then stood up on the platform of the Levites, Jeshua and Bani, Kadmiel, Shebaniah, Bunni, Sherebiah, Bani, Chenani, —and made outcry, with a loud voice, unto Yahweh their God.

А Исус и Ваније, Кадмило, Севанија, Вуније, Серевија, Ваније и Хананије попевши се на место подигнуто за Левите вапијаху гласом великим ка Господу Богу свом.

5 Then said the Levites—Jeshua and Kadmiel, Bani, Hashabneiah, Sherebiah, Hodiah, Shebaniah, Pethahiah, Stand up, bless Yahweh your God, from age to age, —Yea let them bless thy glorious Name, which is exalted above all blessing and praise.

И рекоше Левити Исус и Кадмило, Ваније, Асавнија, Серевија, Одија, Севанија и Петаја: Устаните, благосиљајте Господа Бога свог од века до века: и да се благосиља име Твоје славно и узвишено сврх сваког благослова и хвале.

6 Thou, art Yahweh, thou alone, Thou, didst make the heavens, the heavens of heavens, and all their host, the earth and all that is thereon, the seas and all that is therein, and, thou, holdest them all in life, —and, the host of the heavens, unto thee, are bowing down.

Ти си сам Господ; Ти си створио небо, небеса над небесима и сву војску њихову, земљу и све што је на њој, мора и све што је у њима, и Ти оживљаваш све то, и војска небеска Теби се клања.

7 Thou, art Yahweh, God, who didst choose Abram, and broughtest him forth out of Ur of the Chaldees, —and madest his name Abraham;

Ти си Господ Бог, који си изабрао Аврама и извео из Ура халдејског и надео му име Авраам;

8 and didst find his heart faithful before thee, and didst solemnize with him a covenant, to give the land of the Canaanite, the Hittite, the Amorite, and the Perizzite, and the Jebusite, and the Girgashite, —to give it unto his seed, —and didst confirm thy words, for, righteous, thou art.

И нашао си срце његово верно пред собом, и учинио си с њим завет да ћеш дати земљу хананску, хетејску, аморејску, ферезејску и јевусејску и гергесејску, да ћеш дати семену његовом, и испунио си речи своје јер си праведан.

9 Yea thou sawest the affliction of our fathers, in Egypt, and, their outcry, thou heardest, by the Red Sea;

Јер си погледао на муку отаца наших у Мисиру, и вику њихову видео си на мору црвеном;

10 and didst grant signs and wonders against Pharaoh, and against all his servants, and against all the people of his land, for thou hadst taken note, that they ruled proudly over them, —and so thou didst make thee a name, as at this day.

И учинио си знаке и чудеса на Фараону и на свим слугама његовим и на свем народу земље његове, јер си знао да су обесно поступали с њима; и стекао си себи име, као што се види данас.

11 And, the sea, didst thou cleave asunder before them, and they passed through the midst of the sea, on dry ground, —whereas, their pursuers, thou didst cast into the depths like a stone, into the mighty waters,

И море си раздвојио пред њима, те пређоше посред мора сувим, и бацио си у дубине оне који их гоњаху као камен у воду.

12 And, in a pillar of cloud, didst thou lead them, by day, —and in a pillar of fire, by night, to light up for them the way wherein they should go.

И у ступу од облака водио си их дању, а ноћу у ступу огњеном светлећи им путем којим ће ићи.

13 And, upon Mount Sinai, camest thou down, and spakest with them out of the heavens, —and gavest them just regulations, and faithful laws, good statutes and commandments.

И сишао си на гору Синајску и говорио с њима с неба, и дао им судове праве и законе истините, уредбе и заповести добре.

14 And, thy holy sabbath, didst thou make known to them, —and, commandments and statutes and a law, didst thou command them, through Moses thy servant.

И обзнанио си им суботу своју свету, и дао им заповести и уредбе и закон преко Мојсија, слуге свог.

15 And, bread out of the heavens, didst thou give them, for their hunger, and, waters out of the cliff, didst thou bring them, for their thirst, —and badest them go in to take possession of the land, which thou hadst lifted thy hand to give them.

И хлеб с неба дао си им у глади њиховој, и воду из камена извео си им у жеђи њиховој, и рекао си им да иду и наследе земљу за коју си подигао руку своју да ћеш им је дати.

16 But, they and our fathers, dealt proudly, —and hardened their neck, and hearkened not unto thy commandments;

Али они и оци наши узобестише се и отврднуше вратом својим и не слушаше заповести Твоје.

17 but refused to hearken, neither kept in mind thy wonders which thou hadst done with them, but they hardened their neck, and appointed a head that they might return to their servitude, in their perverseness. But, thou, art a God of forgivenesses, gracious and full of compassion, slow to anger and abounding in lovingkindness, and didst not forsake them.

Не хтеше слушати, и не опомињаше се чудеса Твојих која си им чинио, него отврднуше вратом својим, и у одмету свом постављаше себи вође да се врате у ропство своје. Али Ти, Боже, који опрашташ који си жалостив и милостив, који дуго трпиш и велике си милости, ниси их оставио.

18 Yea, although they made them a molten calf, and said, This, is thy God, that brought thee up out of Egypt, —and wrought great insults,

И онда кад начинише себи теле ливено и рекоше: Ово је твој Бог који те је извео из Мисира, и хулише веома,

19 yet, thou, in thine abounding compassions, didst not forsake them in the desert, —the pillar of cloud, departed not from over them by day, to lead them in the way, nor the pillar of fire by night, to light up for them the way wherein they should go.

Ни онда их ради велике милости своје ниси оставио у пустињи; ступ од облака није одступао од њих дању водећи их путем, нити ступ огњени ноћу светлећи им путем којим ће ићи.

20 And, thy Good Spirit, thou gavest, to instruct them, —and, thy manna, thou withheldest not from their mouth, and, water, thou gavest them, for their thirst.

И дао си им добри свој дух да их уразумљује, и мане своје ниси устегао од уста њихових, и воде си им дао у жеђи њиховој.

21 Yea, forty years, didst thou sustain them in the desert, they lacked nothing, —their mantles, waxed not old and, their feet, swelled not.

И четрдесет година хранио си их у пустињи, ништа им није недостајало: одело им не оветша и ноге им не отекоше.

22 And thou gavest them kingdoms, and peoples, and allotted to each of them a corner, —and they took possession of the land of Sihon, and the land of the king of Heshbon, and the land of Og king of Bashan.

И дао си им царства и народе, и поделио си их по крајевим, јер наследише земљу Сионову, земљу цара есевонског, и земљу цара васанског;

23 Their children also, didst thou multiply, like the stars of the heavens, —and didst bring them into the land which thou hadst promised their fathers they should enter to possess;

И умножио си синове њихове као звезде небеске, и увео си их у земљу за коју си рекао оцима њиховим да ће ући у њу и наследити је.

24 so the children entered and possessed the land, and thou subduedst before them the inhabitants of the land, the Canaanites, and deliveredst them into their hand, —with their kings, and the peoples of the land, to do with them according to their pleasure;

И уђоше синови њихови и наследише земљу, и покорио си им Хананеје, становнике земаљске и предао их у њихове руке, и цареве њихове и народе земаљске, да чине од њих шта им је воља.

25 and they captured fortified cities and a fat soil, and took possession of houses full of every good thing, wells digged, vineyards and oliveyards and fruit-trees, in abundance, —so they did eat and were filled and became fat, and luxuriated in thy great goodness.

И тако узеше тврде градове и земљу родну, и наследише куће пуне сваког добра, студенце ископане, винограде маслинике и воћке многе, и једоше и наситише се и угојише се, и благоваху по великој Твојој доброти.

26 But they murmured and rebelled against thee, and cast thy law behind their back, and, thy prophets, they slew, who testified against them that they might turn them back unto thee, —and they wrought great insults.

Али Те разгневише и одметнуше се од Тебе: бацише закон Твој за леђа и пророке Твоје побише, који им сведочаху да би их обратили ка Теби и хулише веома.

27 Therefore didst thou deliver them into the hand of their adversaries, who distressed them, —and, in the time of their distress, they made outcry unto thee, and, thou, out of the heavens, didst hear, and, according to thine abounding compassions, gavest them saviours, that they might save them out of the hand of their adversaries.

Зато си их давао у руке непријатељима њиховим који их мучаше. А кад у невољи својој викаше к Теби Ти си их услишио с неба и по великој милости својој давао си им избавитеље, који их избављаху из руку непријатеља њихових.

28 But, as soon as they had rest, they again wrought wickedness before thee, —and thou didst leave them in the hand of their enemies, who bare rule over them, yet, when they again made outcry unto thee, thou, from the heavens, didst hear and didst deliver them according to thy compassions, many times;

Али чим отпочинуше, опет чинише зло пред Тобом, зато си их остављао у рукама непријатеља њихових да владају њима; а кад се обраћаше и викаше к Теби, Ти си их услишио с неба и избављао их по милости својој много пута.

29 and didst testify against them, to bring them back unto thy law, yet, they, dealt proudly, and hearkened not unto thy commandments, and, against thy regulations, they sinned, the which—if any son of earth shall do—then shall he live by them, —and yielded a rebellious shoulder, and, their neck, they stiffened, and hearkened not.

И опомињао си их да би их обратио к закону свом, али они беху обесни и не слушаше заповести Твоје и грешише о Твоје законе које ко врши жив ће бити кроз њих; и измичући рамена своја отврднуше вратом својим и не слушаше.

30 And thou didst suffer many years to pass over them, and didst testify against them by thy Spirit through thy prophets, yet did they not give ear, —therefore didst thou deliver them into the hand of the peoples of the lands.

И трпео си их много година опомињући их духом својим преко пророка својих; али не слушаше; тада си их дао у руке народима земаљским.

31 Yet, in thine abounding compassions, thou didst not make of them an end, neither didst thou forsake them, —for, a GOD gracious and full of compassion, thou art.

Али ради милости своје велике ниси дао да сасвим пропадну нити си их оставио, јер си Бог милостив и жалостив.

32 Now, therefore, O our God—the GOD great, mighty, and fearful—keeping the covenant and the lovingkindness, let not all the trouble seem little before thee, which hath come upon us—on our kings, on our rulers, and on our priests, and on our prophets, and on our fathers, and on all thy people, —from the days of the kings of Assyria, until this day.

Сада дакле, Боже наш, Боже велики, силни и страшни, који чуваш завет и милост, немој да је мало пред Тобом што нас снађе сва ова мука, цареве наше, кнезове и свештенике наше и пророке наше и оце наше и сав народ Твој од времена царева асирских до данас.

33 But, thou, art righteous, as to all that hath fallen upon us, —for, faithfulness, hast thou wrought, whereas, we, have been lawless;

Ти си праведан у свему што нас је снашло, јер си Ти право учинио, а ми смо безбожно радили.

34 and, our kings, our rulers, our priests, and our fathers, have not kept thy law, —nor given heed unto thy commandments, or unto thy testimonies, wherewith thou hast testified against them.

И цареви наши, кнезови наши и оци наши не извршаваше закон Твој нити марише за заповести Твоје и сведочанства Твоја, којима си им сведочио.

35 But, they, in their kingdom, and in thine abundant goodness which thou gavest them, and in the broad and fat land which thou didst set before them, did not serve thee, neither turned they from their wicked doings.

Јер у царству свом и у великом добру Твом које си им чинио, и у земљи пространој и родној коју си им дао, не служише Теби нити се повратише од злих дела својих.

36 Lo! we, to-day, are bondmen—even upon the land which thou gavest our fathers to eat the fruit thereof and the good thereof, lo! we, are bondmen;

Ево, ми смо данас робови; и још у земљи, коју си дао оцима нашим да једу род њен и добра њена, ево ми смо робови у њој.

37 and, the increase thereof, aboundeth unto the kings whom thou hast set over us, for our sins, —and, over our bodies, are they bearing rule, and over our cattle, at their pleasure, and, in great distress, we are.

И она род свој обилати рађа царевима које си поставио над нама за грехе наше, и који господаре над нашим телима и над стоком нашом по својој вољи, те смо у великој тескоби.

38 Seeing, therefore, all this, we, are plighting our faith, and putting it in writing, —and, upon the sealed scroll, are our rulers, our Levites, our priests.

А ради свега тога чинимо тврд завет и пишемо, а кнезови наши, Левити наши, свештеници наши печате.