Lamentations 5
1 Remember, O Yahweh, what hath befallen us, Look around, and see our reproach:
Опомени се, Господе, шта нас задеси; погледај и види срамоту нашу.
2 Our inheritance, turned over to foreigners, our houses, to aliens.
Наследство наше привали се туђинцима, домови наши иностранцима.
3 Orphans, have we become, and fatherless, our mothers, are widows indeed.
Постасмо сироте, без оца, матере наше као удовице.
4 Our water—for silver, have we drunk, our wood—for a price, cometh in.
Своју воду пијемо за новце, своја дрва купујемо.
5 Upon our necks, are our pursuers, We labour, and there is allowed us no rest.
На врату нам је јарам, и гоне нас; уморени немамо одмора.
6 To Egypt, have we stretched out our hand, to Assyria, to be satisfied with bread.
Пружамо руку к Мисирцима и Асирцима, да се наситимо хлеба.
7 Our fathers, sinned, and are not, and, we, their iniquities, have borne.
Оци наши згрешише, и нема их, а ми носимо безакоња њихова.
8 Slaves, have ruled over us, There is none to set free from their hand.
Робови нам господаре, нема никога да избави из руку њихових.
9 At the risk of our life, do we bring in our bread, because of the sword of the desert.
Са страхом за живот свој од мача у пустињи доносимо себи хлеб.
10 Our skin, as with a furnace, is scorched, because of the hot winds of famine.
Кожа нам поцрне као пећ од љуте глади.
11 Women—in Zion, were ravished, virgins, in the cities of Judah!
Срамоте жене на Сиону и девојке по градовима Јудиним.
12 Princes, by their hand, have been hanged, The faces of elders, not honoured.
Кнезове вешају својим рукама, не поштују лице старачко.
13 Young men, a millstone, have lifted, and, youths, under wood, have staggered.
Младиће узимају под жрвње, и деца падају под дрвима.
14 Elders, from the gates, have ceased. Young men, from their music.
Стараца нема више на вратима, ни младића на певању.
15 Ceased hath the joy of our hearts, Changed to mourning, our dance.
Неста радости срцу нашем, игра наша претвори се у жалост.
16 Fallen is the crown of our head. Surely woe to us, for we have sinned.
Паде венац с главе наше; тешко нама, што згрешисмо!
17 For this cause, faint is our heart, For these things, dimmed are our eyes:
Стога је срце наше жалосно, стога очи наше потамнеше,
18 Because of Mount Zion, which is desolate, jackals, have gone prowling therein.
Са горе Сиона, што опусте, и лисице иду по њој.
19 Thou, O Yahweh, unto times age-abiding, dost remain, Thy throne, from generation to generation:
Ти, Господе, остајеш довека, престо Твој од колена до колена.
20 Wherefore shouldst thou perpetually forget us? forsake us, to length of days?
Зашто хоћеш да нас заборавиш довека, да нас оставиш задуго?
21 Bring us back, O Yahweh, unto thyself, and we will come back! Renew our days, as of old;
Обрати нас, Господе, к себи, и обратићемо се; понови дане наше како беху пре.
22 For though thou hast not, utterly rejected, us, thou art wroth with us—exceedingly!
Јер еда ли ћеш нас сасвим одбацити и гневити се на нас веома?
